beats by dre cheap

Odlomci iz Knjige Zohar (Knjiga zračenja/Knjiga sjaja)





Vrijeme je put ili prostor između uzroka i posljedice.

Stanje u kojem se prva i zadnja misao stapaju u jednu naziva se beskonačnost. Beskonačnost je sjecište dvije krajnje tačke stvaranja. Našu udaljenost od Stvoritelja percipiramo kao Beskonačnost.


" (...) Čitav svet, i gornji i donji, uređen je po ovom načelu, počev od osnovnog mističnog središta pa sve do najisturenijih slojeva. Tako svi oni predstavljaju jedan drugom omotač, mozak unutar mozga, duh unutar duha, ljusku unutar ljuske. Osnovno središte je najunutarnija luč, prozračna, čistote suptilnosti iznad poimanja. Ta unutrašnja tačka kada se proširi postaje palata koja deluje poput omotača središtu, a njeno skoro providno zračenje takođe prevazilazi moć poimanja. Palata koja čini omotač nespoznatljive unutrašnje tačke, iako je po sebi nespoznatljivog zračenja, ipak je manje suptilna i prozračna negoli najprvija tačka. Od te palate na dalje, prema spolja, obrazuju se slojevi, od kojih svaki čini omotač onom prethodnom, poput kakve moždane opne. Iako na prvom mestu predstavlja opnu, svaki produžetak biva mozak sle­dećem produžetku. Na ovaj način se proces nastavlja naniže; tako je i čovek slika i prilika savršenog ustrojstva sveta, predstavljajući spoj mozga i opne, duha i tela. (...)

Uvek mora da postoji neka materijalna tvar iz koje se diže plamen. U samom plamenu mogu se videti dve svetlosti - jedna bela i sjajna, druga crna, ili plava. Od ove dve svetlosti bela svetlost je viša i diže se bez podrhtavanja. Ispod nje je plava ili crna svetlost, na koju kao da se naslanja bela. Dve svetlosti su sjedinjene, bela se izdiže sa trona crne. Plava ili crna osnova je, takođe, povezana sa nečim ispod nje, nečim što je hrani i čini da prijanja za belu svetlost iznad. Povremeno se ova plava ili crna svetlost pretvara u crvenu, ali svetlost iznad ostaje stalno bela. Ova niža svetlost, pokadšto crna, pokadšto plava, pokadšto crvena, služi tome da poveže belu svetlost iznad sa materijalnom supstancom ispod sa kojom je vezana i zahvaljujući kojoj gori. Ova niža svetlost je u svojoj prirodi oruđe razaranja i smrti, proždirući sve što joj se približi. Ali, bela svetlost iznad nema razorno dejstvo, niti se ikada menja. (...) Kada se u potpunosti razgori, tamna luč postaje tron beloj iznad nje, a kada obe dostignu svoj puni sjaj bela svetlost postaje tron za luč koja nije sasvim vidljiva, a radi se o nevidljivoj suštini koja počiva na beloj svetlosti. Tako, sve u svemu nastaje savršena svetlost. (...)

Sedeći jednog dana na kapiji Lide, rabin Aba ugleda nekog čoveka kako se približava, a potom seda na greben koji se visoko izdizao iznad jedne udoline. Čovek beše umoran od puta, pa je odmah zaspao. Rabin Aba ugledao je zmiju kako puzi prema čoveku, ali baš u trenutku kada mu se već bila približila, odlomi se iznenada neka grana i ubi zmiju. Utom se čovek probudi i, ugledavši zmiju pred sobom, skoči na noge i ustuknu. Neposredno iza toga greben na kome je ležao se odlomi i obruši u provaliju. Rabin Aba se približi čoveku i upita ga: "Reci mi, zašto je Bog našao za shodno da učini dva čuda uzastopce, čime si to zaslužio?" "Ko god mi je učinio nešto nažao bilo kad, uvek sam se s njim mirio i praštao mu. A ukoliko ne bih uspeo da se s njim pomirim, onda sam se uzdržavao da odem na počinak pre nego što bih mu oprostio, i u sebi izmirio kako sa njim tako i sa svima ostalima koji su me uznemirili. Nikada nisam bio opsednut razmišljanjima o uvredi koju mi je neki čovek naneo; naprotiv, činio sam naročite napore da budem ljubazan baš prema tom čoveku", odgovori on. Kada je to čuo, rabinu Abi krenuše suze i reče: "Ovaj čovek po veličini svojih dela prevazilazi čak i Josifa. Da je Josif morao da bude trpeljiv prema svojoj braći i da prema njima iskaže usrdnost beše jedino što se od njega očekivalo, ali ovaj čovek učinio je i više od toga, zato je normalno što je Najsvetiji, neka je blagosloven, njega radi učinio uzastopno dva čuda." Nakon toga je rabin Aba besedio o stihu: 'Ko hodi bezazleno, hodi pouzdano; a ko je opak na putovima svojim, poznaće se. ' (Priče Solomunove 10:9) 'Ko hodi bezazleno', reče, to znači onaj koji sledi stazu Tore, i takav čovek 'hodi pouzdano ', a zle sile u svetu ne mogu da mu naškode. Ali 'ko je opak na putovima svojim ' i odluta od staze istine ' poznaće se ', tako što će ga oni koji su određeni da sede na prekom sudu držati na oku sve dok ne dođe čas da bude priveden na mesto gde će mu se suditi. Ali onog 'ko hodi stazom istine' Bog uzima u zaštitu, tako da nije poznat sudskim izvršiteljima. (...)

Rabin Juda reče: "Ljudske uši su gluve za savete Tore, a oči slepe za sledeću spoznaju: onoga dana kada se ljudsko biće pojavi u svetu pojavljuju se i svi dani koji su mu pisani, pa se roje oko sveta i onda na povratku svaki siđe do čoveka da bi ga upozorio. A ako čovek i pored upozorenja zgreši protivu svog Gospodara, onda se taj dan u kome je zgrešio posramljen penje i lebdi tako izdvojen kao svedok, i tako ostaje sve dok se čovek ne pokaje. Ako se čovek okrene stazi ispravnosti, dan se vraća na svoje mesto, ali u suprotnom on odlazi da se spoji sa spoljašnjim duhom i vraća se u svoje boravište i potom preuzima isto obličje kao i čovek, kao da ga podražava, i ostaje sa njim u njegovoj kući. Ako se čovek pokaže ispravnim, ukazuje se njemu jedan dobar družbenik. A u suprotnom, dolazi mu zao družbenik. U oba slučaja, ovakav dan ne pripada više punom broju dana i ne računa se sa ostalima.
Teško onom čoveku čiji se broj dana smanjio naočigled Svevišnjeg, i tako ne može da se kruniše u onom svetu i približi svetom Caru. Jer, ako zavredi, on se uspinje vrlinom onih dana u kojima je postupao ispravno i nije grešio i koji postaju njegovoj duši ogrtač sjaja. Teško onome koji je umanjio svoje dane gore, jer dani koji su oštećeni usled njegovih grehova nedostaju kada dođe vreme da bude obučen u ove dane, a njegov ogrtač je stoga nesavršen. Rđavo je ako ima mnogo takvih loših dana, onda on uopšte nema čime da se ogrne u onom svetu. Teško njemu i njegovoj duši: njegova kazna u Gehinomu traje mnogo dana za samo jedan ovakav dan, i on tada uviđa da kada je napuštao svet nije imao dana kojima bi mogao da se zaogrne, i tako je ostao bez ogrtača. Pravedni su srećni, jer njihovi dani su na zalihi kod svetog Cara, čineći prekrasnu odoru koju mogu obući u drugom svetu. Ovo je tajno značenje stiha 'i vidješe da su goli ' (Postanje 3:7), što će reći, slavna odeća sačinjena od onih dana beše pokvarena i ne beše više dana u koje bi se obukli. (...)

Zbog toga što na početku likovi i oblici još ne behu stvoreni, On ne imađaše ni oblika niti prilike. Otuda je zabranjeno da ga onaj koji ga pojmi onakvog kakav jeste pre Stvaranja, zamišlja u bilo kakvom obliku ili prilici, čak ni u njegovim slovima -he- i -vav-, niti u njegovom punom svetom Imenu, ni slovu ni znaku bilo koje vrste. Prema tome, ' . . . jer ne vidjeste nikakoga sličnoga lika ' znači, vi ne vidite ništa što biste mogli da zamislite u obliku ili prilici, ništa što biste mogli da otelovite u konačnu zamisao. Ali, kada je On stvorio obličje nadčoveka, njega radi stvorio je kočiju na kojoj se spustio, da bi bio poznat pod nazivom JHVH, e da bi bio shvaćen po njegovim atributima i da bi u svakom ponaosob bio opažen. Zato je naredio da mu nadenu imena El, Elohim, Šadaj, Cevaot i JHVH, od kojih je svako za ljude bilo simbol njegovih nekolikih božanskih atributa, ob­javljujući da se svet održava pomoću milosrđa i pravde, u skladu sa delima čovekovim. Da se zračenje slave Najsvetijeg, neka je blagosloven, nije rasprostrlo preko čitavog njegovog stvaranja, kako bi ga ipak mudri shvatali? On bi nastavio da bude nepoznat, a sledeće reči ne bi mogle da budu izrečene, " . . . puna je sva zemlja slave njegove" (Isaija 6:3). Međutim, teško onom čoveku koji se drzne da poistoveti Gospoda sa ma kojim pojedinačnim atributom, čak iako jeste Njegov, a još manje sa bilo kojim postojećim ljudskim oblicima "kojima je temelj na prahu" (Jov 4:19), slabašne građe, brzo prolaznim, i koji brzo padaju u zaborav. Čovek sme da projektuje jednu jedinu zamisao Najsvetijeg, neka je blagosloven, i to njegove nadmoći nad nekim atributom ili nad vascelim stva­ranjem. Ali, ukoliko se on ne bi sagledavao u ovim manifestacijama, tada bi se moralo shvatiti da u njemu nema ni atributa, ni sličnosti, niti forme. On je poput samog okeana, čijim vodama nedostaje oblik i čvrstina, ali ga dobijaju kada se razliju po koritu zemlje. (...)
Na isti način je Uzrok svih uzroka ispoljio svoje Biće u deset vidova koji su poznati kao sefiroti, a krunu je imenovao Iz­vorom, koji predstavlja jednu nepresušivu fontanu svetlosti, dok je sebe označio kao en sof, Beskonačno. On nema oblika i ne postoji posuda u kojoj se može sadržati, niti ima načina da se on shvati. (...) Zatim je oblikovao jednu posudu malenu poput slova -jod- i, pošto je ispunio svojim Bićem, nazvao ju je Fontana koja izliva Mudrost, a sebe je iz tog razloga nazvao Mudrim. A nakon toga on je oblikovao široku posudu zvanu okean, i označio je kao Razumevanje (bina), a tako i sebe kao Onog koji razume. U svojoj suštini on je i mudrost i razumevanje. Pri tom Mudrost sama ne može da pripiše sebi taj naziv, nego samo kroz njega koji je mudar i napunio je iz svoje fontane. Isto tako ni Ra­zumevanje ne može samo po sebi da potvrdi taj naziv, već samo kroz njega koji ga je ispunio iz svoje vlastite suštine, pa bi i ono presušilo ukoliko bi se udaljilo od njega. U tom smislu zapisano je 'Kao kad vode oteku iz mora i rijeka opadne i usahne '. (Jov 14:11) I, napokon, 'i udariće ga (more) po sedam krakova ' (Isaija 11:15), to jest, on je usmerava u sedam plemenitih posuda, koje naziva Veličina, Moć, Slava, Pobeda, Veličanstvenost, Temelj , Kraljevstvo, i u svakom označava sebe: veliki u Veličini, moćan u Moći, slavan u Slavi, pobednički u Pobedi, 'lepota našeg Tvorca ' u Veličanstvenosti, pravednost u Temelju (up. Priče Solomunove 10:25). (...)"

[url=https://imgbb.com/][img]https://image.ibb.co/mFQbok/IMG_0605.jpg[/img][/url]


va§IONka
http://vasionka.blogger.ba
19/09/2017 00:09