beats by dre cheap

O zatvorenosti poetičkog svijeta i o riječi što stvara: Studija Zorane Pejković o pjevanju i pogledima Branka Miljkovića i francuskih simbolista



(tekst autorice Zorane Pejković prenesen je s portala Pismenica)


“Iako je u nedorečenosti stiha i sam redovno pronalazio svoju nemoć, Branko Miljković neće osuditi nerazumljivu poeziju, kao što su to činili njeni kritičari, premda nisu uradili ništa povodom toga da shvate tu nerazumljivost, da je razlikuju od „nerazumljivosti diletantske poezije”, te tako mešali „značajne stvaraoce i smušena blebetala” („Nerazumljivost poezije”).

Približivši se opet Malarmeu, koji veruje da će pesma podsticajno delovati na posvećenog, a zbuniti neupućenog, Branko Miljković briše znak jednakosti između -n e r a z u m lj i v o s t i- i -k o n f u z n o s t i-. Nerazumljiva pesma ostaje nepristupačna samo neupućenima, jer za takvu nerazumljivost uvek postoji ključ i odgovor, a konfuzna pesma nema razrešenja, jer ona „simulira stvarne muke kazivanja i izražavanja”. U istom eseju pesnik kaže da se mnogi žale na nedovoljnost reči i u tome nalaze razloge nerazumljivosti (ovde on možda misli, između ostalog, na Valerija); međutim, on ide dalje – pored rešenja da se jezik proglasi početkom i krajem poezije, postoji drugo, prihvatljivije, a ono se svodi na kompenzaciju nedovoljnosti jezika podtekstom, odnosno nejezikom. Tako nedovoljnost reči, umesto da sputa, postaje „izvor i energija poezije”. Pesnik veruje u snagu pesme:
Šta sve može da stane u kap mastila
Jedno nenapisano Sunce
I jedna nepotpisana ptica
I jedan nenacrtani cvet
(Kap mastila).
Hermetična pesma prevazilazi nemoć jezika i veruje u moć reči. Naime, moć reči je toliko velika da one saznaju, nanovo stvorivši, neizrecive istine:
Reči će mi pomoći da utvrdim
Gde ona počinje
Da li tamo gde ja gledam
Ili tamo gde je još nema
Ili tamo gde se srce
Ispuni peskom i zaboravom
(Morava).
Branko Miljković kaže: „Rečnik je rudnik odakle pesnik treba da crpe. Zar Malarme nije pisao svoje pesme pomoću Velikog Larusa? U rečniku naša imena i reči i trave čekaju svoje rođenje” (Branko Miljković, „Nedorečenost koja kazuje”). U tom duhu je i savet: Treba sve ponovo i drugačije reći (Provetravanje pesme).

Poput Malarmea koji je reč i osećaj uzdigao do predmeta, Miljković kaže: „Reči nisu oznake stvari, već stvari same u svojoj aktuelnosti” (Branko Miljković, „Nerazumljivost poezije”). Po njemu, uzrok Malarmeove nerazumljivosti je u opredmećivanju. Ovakvo poimanje približava Miljkovića, sa druge strane, kredu pesnika Vilijama Karlosa Vilijamsa da „nema ideje izuzev u stvarima”. On je verovao (Vilijams) da u pesmi predmeti ništa ne znače, već jesu, jer stvaraju razna mesta u našoj svesti kroz koja mi kasnije stičemo početna iskustva; pomenuti objekti su i nešto više nego što sami po sebi jesu.

Tako Branko Miljković, slično Vilijamsu, postaje istomišljenik Rolana Barta, koji je verovao da jezik, da bi bio indirektan, mora da ukazuje na same stvari, a ne na pojmove, jer desi se da značenje predmetu izmakne, što nije slučaj i sa pojmom.

[url=https://ibb.co/bPv5nG][img]https://image.ibb.co/eU6BSG/960839_F9_9415_4873_96_A3_21941392_B686.jpg[/img][/url] [url=https://imgbb.com/][/url]

Nedovoljnost reči jedino je na šta pesnik može da računa. Reći prosto cvet, za Malarmea, isto je što i izgubiti iz vida ono što pripada samo pojedinačnom cvetu i osporiti mu mogućnost postojanja kao jedinstvene pojave, odnosno zadržati i izreći samo ono što je zajedničko svim cvetovima. Za Branka Miljkovića, cvet je „programska pojava” koja predstavlja stvarno pomereno u nestvarno, prisutno pomereno u odsutno, da bi nam se tako, u novom obliku i značenju, vratilo. Tako je cvet u Ariljskom anđelu cvet koji bdi onocvetno, tj. kao cvet potisnut u nestvarno, cvet koji je odsutan, koji je „parafraza” Malarmeovog cveta: „Ja kažem: cvet!, i ja nemam pred očima ni cvet, ni sliku cveta, ni sećanje na cvet, nego odsustvo cveta” (Moris Blanšo, Stefan Malarme, Poezija i kritika).

Stvarnost reči za koju se zalaže Malarme, a i Branko Miljković, jeste u mogućnosti da čovek bude prisutan u stvarima pojavnog sveta, udaljavajući se od njih na beskrajno odstojanje. Govor uništava svet da bi mogao opet da ga stvori, odnosno dovede u smisleno stanje.
U jedan kraj mnogo prisniji me smesti
Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti
Gde su veličanstvene senke
I stvari male
(Odbacivanje sumnje).
Glavna prednost jezika nije u tome da izrazi misao, već da je stvori. Ta nova stvarnost postaje neka vrsta „obrnutog” sveta, gde se konkretni predmeti ukidaju u korist njihovog svojstva (cvet koga više nema, cvrkut bez ptice, more koga nema…, kao i niz drugih primera u poeziji Branka Miljkovića). Udaljavanje od konkretnog – prisutnog ujedno je i obezličavanje iskustva; Malarme kaže: „To znači da sam ja sada bezličan, i ne više Stefan koga si ti poznavao, nego moć koju ima duhovni svet da sebe vidi i da se razvija, kroz ono što sam bio ja” (Jelena Novaković, „Francuska poezija u esejističkom delu Branka Miljkovića: Malarme, Keno, Boske”, Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja).

Poezija kao da postaje, kako to vidi Miljković, mirenje sa životom daleko od njega, daleko od stvarnosti. „Neizrecivost u onolikoj meri nalazi svoje opravdanje u kolikoj je meri reč izdala stvarnost” („Nedorečenost koja kazuje”). Čini se da Branko Miljković nije hteo da do kraja prati Malarmea na putu bežanja od stvarnosti u predeo savršenstva Reči, da bi na kraju, razočaran, došao do zaključka da je nemoćan da svoj imaginarni svet oživotvori na papiru. On se rukovodio Malarmeom, ali se potpomagao podtekstom, tj. nejezikom.

Malarmeovoj ontološkoj koncepciji pesme, po kojoj se reč i stvar poistovećuju, Miljković dodaje stav da predmet koji je pesma sama sebi odabrala postaje sam pesnik – on više ne piše pesmu, nego biva pisan, pa poezija postaje veština življenja, a ne samo veština pisanja. Reči imaju potpuno pravo nad pesnikom: „Znam šta sam pesmom hteo, ali ne znam šta će sama pesma sa sobom hteti. Sreća je u tome što pesma nadvisi svoga tvorca. Možda sam hteo samo sliku, a drugi su videli simbol. Pa dobro, tim bolje. Nadmudrila me je pesma koju sam izmislio; pa zar je to čudno. Ona je pametnija i plemenitija od mene, jer ona je pesma i nevinost, a ja sam čovek. Ja imam poverenja u nju, i verujem u njenu ulogu među ljudima, gde je nastala u jednom trenutku kada sam hteo da uspostavim most između sebe i drugih” („Prilog II”, Miljkovićev odgovor na anketu Dela pod naslovom Iskušenje poezije).

U poeziji Branka Miljkovića imamo značenje koje nije dato, pa ga samim tim i ne možemo razaznati, a onda, i značenje koje je tu, samo je sakriveno: „Pesma ne kazuje istinu, ona je sluti” („Poezija i istina”). Poezija može istinu da podnese samo izvan sebe; ona je obuhvaćena istinom tako što je njome osvetljena: „Poezija je istinita po onome što nije rekla, a uzela je to za svoju bogatu i tamnu pozadinu” („Poezija i istina”). Ovakva pesma koja u sebi ne nosi stvarnosnu istinu više pruža.

Povodom poezije Rejmona Kenoa, Branko Miljković piše da je ona nastala između sna i jave, ali nije izneverila život, naprotiv – njome je obuhvaćeno i ono što životom u potpunosti nije. Pesma vrlo često nastaje na pomenutoj granici, ili u nekom stanju nalik snu.
Oh te reči kako mogu da ublaže
Ako su od sna. Lepoto neuvela
Reči bez senke kada ko čašu sunce
Držimo u snu gledajući u crne vrhunce
(Sonet).
U Miljkovićevoj pesmi More pre nego usnim radi se o trenutku koji prethodi ulasku u san. Prostori sna su prazni prostori, pa je u njima sve dozvoljeno. U pitanju je trenutak kada se prelazi iz jednog u drugi svet:
Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u lažljivo vreme na zidu: o hajdmo!
Granice u kojima živimo nisu
Granice u kojima umiremo…

Svet se menja sam u sebi da bi novi – drugačiji svet, zajedno sa svojim tvorcem, bio uspostavljen.
Noćas bi voda samu sebe htela
Da ispije do dna i da otpočine.

Voda nestaje, svet se zatvara u sebe, ostavljajući za sobom potpunu prazninu. Opet dolazimo do ključnih stavki Miljkovićeve poetike: p r a z n o, b r i s a nj e, s a n, z a b o r a v. Njegova poezija se, lišavajući se sopstvenog sadržaja i težeći ka zaboravu da bi se sećala, zatvara u sopstvene granice i, umesto spoljnog sveta, za svoj predmet uzima samu sebe. Tek u toj praznini, lišenoj materijalnih stega, peozija može da uspostavi samu sebe i svoj svet. Treba naslutiti prazan prostor, prateći trag predmeta koji upravo iščezava.
Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
Pridev čistog sunca pun pohvale.

Pesnik vidi zračak nade u toj praznini za svoju pesmu:
Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
U misao koju još ne misli niko,
U prazno mesto, u penu kada s prazninom
Pomeša se more i oglasi rikom.

U snu je spoznaja i za Valerija. U Groblju kraj mora,on je za trenutak osetio Večnost, izgubio osećanje sputanosti prostorom i vremenom, ali se na kraju opet vratio u promenljivi ljudski oblik. Apsolutna sloboda, koju je za trenutak spoznao, navodi pesnika da se ozbiljnije zapita pred pitanjima sveta i mesta čovekovog u svetu. Ovde ponovo nailazimo na povezanost između života i pesme, svojstvenu i Miljkoviću i francuskim simbolistima.

Branko Miljković u pesmi Crni jamb sna (kojoj kao moto stoji Malarmeov stih: Ja posle velikog sna poduzeh put tužan) kaže:
Ne, više nije važno šta ću reći
Već beše sve to nekad ko zna kad
U nekom snu il nekoj čudnoj reči
Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Isto tako, u Remboovom Pijanom brodu pesnik je spoznao Večnost, ali to je bio kratkotrajan zanos, tako da, pošto je jednom ugledao i osetio čari ljudskih i pesničkih ideala, on više ne može mirno živeti pređašnji život. Sve se završava pitanjem Branka Miljkovića: Kuda da odem posle ovog sna?

Uspevši da uvidi poražavajuću razliku između sveta u kome živi i sveta u kome bi voleo da živi, pesnik je, u stvari, porazio samog sebe. Kao što vidimo, poezija postaje tema svog pevanja; poezija je mišljenje pevanja – razmišljanje o moći i granicama poezije.

Valeri bi takođe hteo da spozna razvoj nastajanja onoga što vodi umetničkom delu, odnosno da uvidi put koji vodi od ništavila do rađanja pesme, između početne ideje do početnog motiva; međutim, ovo poniranje u sebe samo vodi u još veću neizvesnost (u Groblju kraj mora). Svako putovanje, poput Malarmeovog u Povetarcu s mora, izlet je u nepoznato, izlet u predeo gde nastaje pesma. Od tog željenog predela udaljeni smo beskonačnom udaljenošću. Na jednom kraju stoji biće pesnika, a na drugom ideal u koji pesnik večno upire oči, ne mogavši da ga trajno dostigne. Tako, rezmišljajući o mogućnostima, odnosno nemogućnostima poezije, poezija počinje da zija u svoje glupo p.

Nemoć pred svetom nagnala je Branka Miljkovića u poeziju: „Poeziju sam počeo da pišem iz straha” („Prilog VII”, Kritike) , kaže on; da bi se onda najviše uplašio kad mu se učinilo da više neće napisati nijednu pesmu. Pesničko stvaranje je za njega, kao i za Malarmea, mučan i težak poduhvat. Malarmeov Labud svedoči o nemoći da se imaginarni svet samoostvari na belom papiru, a ne o teškom položaju pesnika u surovom društvu, kako su ga mnogi čitali, poistovetivši ga sa Bodlerovim Albatrosom.

Suočen sa nekom vrstom nemoći, Branko Miljković u velikom broju svojih pesama uvodi motiv nemoći stvaranja. U Moravskoj elegiji, Miljković kaže:
O pesnici svuda i uvek
Okrenuti licem prema prividu
Sa zvezdom umesto iščupanog srca pred
nepojatnim,
Kada je pred nama samo jedan dan,
nepomešan,
Kao cvet koji se u snu našem budi.

Niko ne može da vidi onoga što u pesniku peva, pa ne zna da li je uopšte stvaran predeo kroz koji prolazi (Uvod u igre). Tako se pesnik koga odnese đavo među reči, /da se udvara svojoj vlastitoj senci, /da peva u lažnom vrtu (Pesnik), pita: Šta je to što treba reći? (Beda poezije).

[url=https://imgbb.com/][img]https://image.ibb.co/j7ht7G/7_CEB36_E0_E0_E1_4612_95_DB_70_E844_FF27_BC.jpg[/img][/url] [url=https://imgbb.com/][/url]

Za Malarmea, izvestan raspored reči u pesmi ne mora biti uvek različit od ćutanja: „Izazvati, u jednoj senci izričito, nem predmet, rečima koje nagoveštavaju, svodeći se na nešto što je jednako ćutanju, omogućuje pokušaj blizak stvaranju.” Branko Miljković se pita: Jesam li pevao? Ne. (Rođenje)
Treba biti čist, pa ne znati ni jednu reč
Otvoriti usta znači pokazati zube.

Središte njegovog interesovanja jeste da pokaže neizrecivo, i opiše nemoć, moć pesnika pred neizrecivim:
Pevamo jer smo bespomoćni
Gledaj, odlete mrtva ptica
U nejasnu šumu što me golica
(Pesma II).
S obzirom na to da postoji nepremostivi jaz između dve protivrečne stvarnosti, poezija stoji pred velikim znakom pitanja:
Ko zna šta je to što treba reći
Bos i gorak potucaš se od reči do reči
 (Beda poezije).
Pesnik oseća da je isto pevati i umirati (Balada). On želi da pronađe Reč, ali ne zna gde bi je mogao naći – zna da ideal postoji, ali traženje tog ideala je uvek mučno čupanje reči iz dna sebe. Jedino što ostaje je:
Ići bez približavnja
Lutati i biti uvek daleko od nečega
 (Odisej).
Miljkovićevo gorepomenuto dovođenje u vezu pesme i ćutanja (slično Malarmeu), kao i dvoumljenje između ta dva, prisutno je i u kratkoj pesmi Ako kažemo:
Ako kažemo
Rekli smo što nismo hteli reći
Ako ćutimo nismo ništa rekli
Ali smo mnogo prećutali
Svaka reč znači ono
Što znači njeno ćutanje.

Podvojenost između neograničene vere u moć Reči sa jedne, i opet sumnja da ono neizrecivo i sveobuhvatno kakva je poezija može oživeti kroz Reč u koju toliko veruje, sa druge strane, prisutno je u velikom broju Miljkovićevih pesama koje su predmet same sebi. U skladu sa Malarmeovim shvatanjem da je najveća udaljenost neophodna za pesničko stvaranje upravo smrt, Branko Miljković, u pesmi Balada, kaže:
Smrtonosan je život, ali smrti odoleva
Jedna strašna bolest po meni će se zvati
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao.
Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

Kad je mastilo sazrelo u krv, pesnik je saznao da isto je pevati i umirati. On kao da se bori između ostajanja u ravni stvarnosti i odlaska van nje; sukobili su se želja i beznađe. Negde daleko postoji naslućeni prostor, mesto o kojem ništa ne zna – ne zna gde je ni šta je – samo zna da je drugačije od ovog mesta na kome jeste, i da je od njega udaljen beskrajnim praznim prostorom. Upravo ta udaljenost, iako zastrašuje pesnika, jer nije izvesna, istovremeno ga i privlači – da je nađe i prilagodi se praznini.

Tako Malarme, suočen sa praznim listom kog belina brani , ali i sa svim stvarima koje bi ga možda vezivale za svet u kome jeste (stari vrt kog ogleda oko), bije bitku sam sa sobom, dvoumeći se između poverenja u moć ili nemoć svog pesničkog poduhvata. Sa jedne strane stoji beznađe jer pročitah sve knjige, a na drugoj je neizvesnost, u koju se pesnik, već suočen sa sumnjom u moć poezije, plaši da upusti. Naravno, pobedu je opet odnela vera u Reč: Al, o srce moje, čuj pesmu mornara! (Povetarac s mora).

U znaku poziva na odvajanje od stvarnosti, uprkos sumnji, su i stihovi Branka Miljkovića u Paralelnoj pesmi:
Hajdemo proste vode
Hajdemo
To je mala šetnja do nepoznatog i natrag
Uvežbanim navikama koje nas izjednačiše.

Pored pesama u kojima, iako postoji sumnja u postojanje „čiste poezije”, ipak preovladava poverenje, brojne su i one iz čijih stihova čitamo gubitak nade. Pesnik gotovo da uopšte više nije siguran, ili uopšte ne veruje da će dostići željeni nivo nove stvarnosti – Poezije. Kod Malarmea – poetski subjekat, pošto se odlučio da napusti ono što on naziva „turobnom tamnicom”, ipak strepi pred neizvesnošću jer – ne zna se gde je taj novi prostor:
Kotrlja se maglom, davna i ispuni
Tvoj grč urođeni ko mač ljuto nadnet;
Kud pobeći u hudoj i zaludoj buni?
Opsednut sam. Plavet! Plavet! Plavet!
Plavet!
(Plavet)
Artur Rembo, iako je pun elana i nade napustio predele mirnih reka, upustio se u pustolovinu bez čežnje za glupim očima na žalu, uveren da nosi omiljena jela pesnicima od sunčevih trava i azurnih slika, na kraju shvata da ne može opstati ni u jednom ni u drugom prostoru, pa se opet nameće nihilistička želja za brodolomom – za smrću (smrt je najveća udaljenost od života od koga se beži):
O nek se razbije moj trup
Neka potonem u more
 (Pijani brod).
Oni koji se usude na put, u stvari, ne znaju šta ih tamo čeka, sem mora, Sunca – Večnosti, za koju nisu sigurni da zaista postoji. Ipak, more svojim neograničenim prostranstvom i slobodom privlači pesnika, da mu ne može odoleti. Branko Miljković u Pohvali vodi kaže:
Samo voda može da podari potpunu samoću
Sličnu zvezdama sličnu tišini rasklopljenog
neba
Da opeče vreme da ispuni rubine
I da stvori prošlost od onoga što još nije došlo (…)
Ona je zaliha sna i smrti i svih mogućih
Mogućnosti najveći i čun i put
Koji sam putuje san koji sebe sanja.

Oduševljen veličanstvenom panoramom mora je i pesnik u Groblju kraj mora, dok sa primorskog groblja u Setu, svom rodnom mestu, posmatra odsjaje Sunca koji se poigravaju na pučini. Ipak, savršenstvo mora, iako za trenutak daruje neizrecivu sreću, vraća u tužnu realnost čovekove prolaznosti i nesavršenosti.

Miljković se u pesmi Pohvala zemlji pita:
Šta da joj obećam ako pođem
Na Put preko napornog Mora.

Čak i kada postoji neka zamena, on isključuje mogućnost nade: „Ja želim samo jedno: da veruješ u taj pepeo. A to ćeš zaista moći ako shvatiš da vreme treba pobeđivati, što svešću i pesmom, što zaboravom, ali nikada nadom, ali nikada onim što je već ostvareno. Dakle, vatrom koja je vrlo slična praznini, a ne senkom. A šta je plamen? Dan svih stvari koje nemaju svoje sopstveno vreme. Ove su pesme nadiranje sveta u prazno, dan iznutra” (Prva posveta).

Za Branka Miljkovića, „sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama” („Prilog VII”). Sve formule sveta su poetske, a „savremena fizika bi mogla da uzme za epigraf Bodlerov stih Čovekov put vodi kroz šumu simbola („Prilog VII”).

Otuda krajnje beznađe zbog i najmanjeg gubitka nade u moć Reči, u moć Jezika, jer reči za njega nisu sredstva komunikacije, već sredstvo otkrivanja i dokazivanja bića, možda i samo biće; reči su nešto što ima vlastitu egzistenciju, nezavisno od svog tvorca – pesnika, jer on više nikakvo pravo nema nad njima:
Dve reči tek da se kažu dodirnu se
I ispare u nepoznato značenje
Koje s njima nikakve veze nema
Jer u glavi postoji jedna jedina reč
A pesma se piše samo zato
Da ta reč ne bi morala da se kaže
Tako reči jedna drugu uče
Tako reči jedna drugu izmišljaju
Tako reči jedna drugu na zlo navode
 (Kritika metafore).

[url=https://ibb.co/mbwjXG][img]https://image.ibb.co/iQkNKw/03_FD4736_4155_43_AF_B208_0855_FC9_C6527.jpg[/img][/url]

Miljkovićev stih: Isto je pevati i umirati, Novica Petković dovodi u vezu sa izrekom Morisa Blanšoa: „Delo privlači onog koji mu se posvećuje na mestu gde je ono izloženo nemogućnosti ostvarenja” (Novica Petković, Inverzija poezije i poetike); a u tome nalazimo poetiku simbolizma – onu koja vodi od Malarmea, ka Valeriju. Pesnik se stalno koleba između mogućnosti i nemogućnosti ostvarenja pesme – onakve kakvu on želi. U Pripremanju pesme, Miljković kaže:
Još jedna slepa reč i pesma će progledati
Na mestu gde se to najmanje očekuje
Još jedan prazan dan
I radovaćemo se prazniku
,
da bi opet, na drugom mestu, isplivali stihovi obojeni beznađem:
Ako si postao pesnik tako ti i treba (Sunce iskorišćeno kao epitaf).
Pevanje je od ključnog značaja za Branka Miljkovića, jer pevati znači saznati svet, spoznati suštinu.
Svet se deli na one koji su zapevali
i one koji su ostali robovi
 (Sudbina pesnika).
Razočarenje u moć poezije, dakle, ne odnosi se samo na nemogućnost ostvarenja u umetnosti, već i na nemogućnost ostvarenja u životu i ukazuje na nemoć čoveka da spozna svet, suštinu, sebe „Identitet sveta i pesničkog subjekta ne može biti ostvaren. Svet uvek ostaje ono Drugo. U tome je sadržan izvestan paradoks. Ako je identitet nemoguć, ako pesnički subjekat vazda ostaje usamljen u svojoj zazidanosti i izdvojenosti, tada se i sama zemlja otkriva kao nepozornica. (…) Tako se lična duhovna tragika preobražava u tragiku samog pesništva. Ako kosmičke sile ne sadrže nikakav ljudski smisao – o čemu onda to peva poezija” (Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića).

Ovaj znak jednakosti između Poezije i Života iznova i iznova čini da se pesnik koleba između nade i beznađa; tako Miljković u Zamorenoj pesmi, na početku kaže:
Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
,
da bi na kraju nada posustala, u stihovima:
Ali nereč kaže
Kasno
Je
Necvet kaže
Noć
Je
Neptica kaže
Plam
Je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije.

Dakle: nemoć pesme – nemoć života; nemoć života – nemoć pesme.

Pesma Poeziju će svi pisati, kao mnoge druge Miljkovićeve pesme, peva o prirodi poezije, o odnosu poezije i života, pesničke i vanpesničke stvarnosti, i predviđa mogući razvojni put peozije. Ni stvarnost, ni poezija nisu dostigli onu meru koja je bila očekivana. Sve je negativno obojeno. Ništa nije ostvareno u potpunosti. Pesnik i ovde uvodi motiv sna i zaborava; međutim, ovde nije u pitanju njihova afirmativna strana, već je istina zaboravljena i izjednačena sa snom:
San je davna i zaboravljena istina
Koju više niko ne ume da proveri
Sada tuđina peva ko more i zabrinutost

Kad jednog dana u ljudskom govoru ne bude bilo takvih reči kojih će se pesma odreći, kad poeziju svi budu pisali, kad pesnik bude pesmu prepustio drugima, on se pita:
Hoće li sloboda umeti da peva
Kao što su sužnji pevali o njoj.

Isto tako, u Poreklu nade pesnika napušta vera u moć poezije, da bi sve bilo zamenjeno sumnjom u mogućnost dostignuća savršenstva, odnosno krajnjih pesničkih dometa.

Ipak, iako poezija Branka Miljkovića, u svom traganju za maksimumom verbalnog dometa, sugeriše surovu istinu o granicama dometa Reči, ona je i nada u mogućnost ostvarenja pesničkih ideala.

Branko Miljković je, lutajući skrivenim putanjama smisla i života, strogo razlikovao uzvišenost Poezije od realnog svakodnevnog života, tako da u njegovim pesmama sasvim retko ili nikada ne nailazimo na upliv stvarnosti, onakve kakvom je mi vidimo. Ovakav doživljaj življenja i poezije rezultirao je, logično, u skretanje od objektivnog ka subjektivnom, da bi pesnik mogao da spozna jedinu stvarnost za koju smatra da je prava, do koje mu je izuzetno stalo, a to je stvarnost Reči. Vera u moć Reči uliva nadu da poezija, i verovatno jedino ona, može odgovoriti na pitanje šta je to život, bez obzira da li se na njemu zadržava ili, kao što je to ovde slučaj, od njega beskrajno udaljava. Vođen tom nadom, ali i onda kada ju je gubio, Branko Miljković ispevao je najlepšu poeziju o poeziji.

Stvorivši poeziju koja pripada životu oblika unekoliko emancipovanih od životnih oblika, pesnik se uveliko približio tendenciji poezije francuskih simbolista, koja je obeležena odvajanjem od konkretnih značenja. Želeći da objasni svoja poetička shvatanja i shvatanja pesnika koje je sledio i o kojima je pisao, on u svojim esejima i kritikama, poetikom otkriva poeziju; sa druge strane, u bezbroj svojih pesama koje brišu granicu između pevanja i mišljenja, on poezijom objašanjava poetiku.

Mi, u stvari, ne znamo šta je Miljković još mogao da napiše. A napisao je mnogo.”


va§IONka
http://vasionka.blogger.ba
06/01/2018 01:00