Sada je sve bilo pitanje taktike. Morao je da pazi da ne prepadne pticu. Pažljivo je prišao
prozoru. Na suncem okupanom ispustu 33 je okrenuo glavu i trepnuo, ali se nije pokrenuo. Kal prestade da diše, pa spusti šake na okvir prozora kako bi ga podigao, ali mu to ne uspe. Hitrim pregledom ustanovio je zašto. Okvir je još pre mnogo godina bio zakovan desetinom eksera koji su duboko prodrli u drvo. Bio je to primitivan način odbrane od lopova, ali nema sumnje zadovoljavajući za staricu koja je živela sama.
Iz dvorišta do njega dopre Gideonov glas. Provirivši napolje uspeo je da vidi trio kako iz
kuće izvlači veliki urolan tepih, dok je Gideon bez prestanka izdavao naređenja.
“…na moju levu stranu, Bazo. Levu! Zar ne znaš koja ti je leva strana?”
“Pošao sam ulevo.”
“Ne na tvoju levu, idiote. Moju levu.”
Pticu na ispustu nije uznemirilo ovo komešanje. Činilo se da joj je sasvim dobro tu gde se nalazi.
Kal krenu nazad niz stepenšte, zaključivši, dok se spuštao, da mu još jedino preostaje da se
popne na zid koji opasuje dvorište i izvidi može li odatle ulagivanjem da namami pticu. Psovao je sam sebe što nije poneo džep pun zrnevlja. Ovako će morati da se zadovolji gukanjem i slatkim rečima.
Kada je ponovo izišao u pregrejano dvorište, našao je radnike kako se odmaraju pošto su
uspeli da izvuku tepih iz kuće.
“Nisi imao sreće?” upita šejn Kala, kada ga je video kako izlazi.
“Nisam uspeo da otvorim prozor. Moraću da pokušam odavde.”
Primetio je da mu je Bazo uputio jedan prezriv pogled. “Nikada nećeš uspeti odavde da
uhvatiš tog klipana”, reče on, češući se po buretu za pivo koje mu se sijalo između majice i pojasa.
“Pokušaću sa zida”, odvrati Kal.
“Čuvaj se…”, dobaci mu Gideon.
“Hvala.”
“…mogao bi da slomiš vrat…”
Koristeći rupe u malteru koji se gulio kao stepenike, Kal se pope na osam stopa visok zid što je delio ovo dvorište od susednog. Sunce mu je pržilo vrat i teme, i on ponovo, samo u blažem obliku, oseti istovetnu vrtoglavicu koja mu se javila dok se peo stepeništem. Uzjahao je zid kao da je u pitanju kakav konj, i ostao tako da sedi na njemu dok se nije privikao na visinu. Zid je bio širok koliko jedna cigla, tako da je bilo dovoljno prostora za hodanje, ali Kal nikada nije bio ljubitelj visina.
“Čini se da je ovo nekada bio lep ručni rad”, čuo se Gideonov glas iz dvorišta ispod njega.
Kal baci pogled nadole i vide da Zapadnoindijac kleči pored tepiha koji je odrolao taman toliko da se sada videla njegova tanano istkana ivica.
Bazo se uputio do mesta na kome je Gideon čučao i stao pomno da ispituje odrolani deo.
Počeo je da ćelavi, primeti Kal, pa je kosu dobrano ulepio uljem kako bi sakrio dotično mesto.
“Šteta što nije u boljem stanju”, primeti Šejn.
Stani malo”, javi se Bazo. “‘ajde da ga bolje pogledamo.”
Kal ponovo usredsredi pažnju na svoj problem – da se uspravi na zidu. Ćilim će bar kraće
vreme zabaviti njegovu publiku; molio se da to bude dovoljno dugo dok se ne uspravi. Ovde gore nije bilo ni daška vetra koji bi ublažio žestinu sunca; osećao je kako mu znoj curi niz torzo i kako mu se natopljeni donji veš lepi za zadnjicu. Zatim oprezno poče da se uspravlja; prvo je jednu nogu podigao u klečeći položaj – a obema šakama nastavio grčevito da steže ciglu. Odozdo se čulo odobravajuće mrmljanje kada je još jedan deo ćilima ugledao svetlost dana.
“Vidi samo taj rad”, reče Gideon.
“Misliš li isto što i ja?” upita Bazo, prigušenim glasom.
“Ne znam, moraš mi reći šta ti misliš”, začu se Gideonov odgovor.
“Šta kažeš da ga odnesemo Džilkristu. Mogli bismo da nabijemo dobru cenu za ovo.”
“Gazda će saznati da je nestao”, pobuni se Šejn.
“Tiše, bre”, opomenu ga Bazo, podsećajući svog drugara na Kalovo prisustvo.
Ali Kal je bio isuviše zaokupljen svojim budalastim balansiranjem na zidu da bi obratio pažnju na njihovo dogovaranje oko beznačajne krađe. Konačno je uspeo sa oba stopala da stane na zid i počeo da se priprema na uspravljanje.
Razgovor u dvorištu se nastavio.
“Uhvati suprotni kraj, Šejne, ‘ajd da ga vidimo celog…”
“Misliš da je persijski?”
“Pojma nemam.”
Kal se krajnje sporo uspravljao, sa rukama ispruženim pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na telo. Osetivši da stoji dosta stabilno, usudio se da baci jedan brzi pogled prema ispustu prozora. Ptica je još bila tamo.
Odozdo je čuo kako nastavljaju da odmotavaju ćilim i mrmljanje muškaraca propraćeno
rečima divljenja. Ne obazirući se na njihovo prisustvo koliko god je to bio u stanju, on napravi svoj prvi posrćući korak po zidu.
“Hej ti…” poče da mrmlja obraćajući se beguncu. “… sećaš me se?”
33 nije obraćao pažnju na njega. Kal napravi i drugi drhtavi korak, pa treći, dok mu je
samopouzdanje sve više raslo. Počeo je da shvata u čemu je trik kod balansiranja.
“Hajde, siđi”, gugutao je, poput kakvog providnog Romea.
Ptica je izgleda konačno prepoznala glas svog vlasnika, te je iskrenula glavu u Kalovom
pravcu.
“Hajde, momče…”, reče Kal, probavši da ispruži ruku prema prozoru dok je rizikovao još
jedan korak.
U tom trenutku ili se okliznuo ili se cigla izglavila pod njegovom petom. Čuo je sebe kako panično vrišti što je uplašilo ptice duž ispusta. Uzletele su i nestale, a lepet njihovih krila podsećao je na ironični pljesak; on se za to vreme klatio na zidu. Pogled izbezumljen od straha prvo je spustio na stopala, a zatim ga usmerio ka dvorištu ispod sebe.
Ne, ne ka dvorištu; ono je nestalo. Ćilim je bio taj koji je ugledao. Bio je potpuno razmotan i
prekrivao je dvorište od zida do zida. Ono što se potom dogodilo potrajalo je svega nekoliko sekundi, samo, ili je njegov um radio
poput munje, ili su se ti trenuci razvukli, jer mu se učinilo da je imao sasvim dovoljno vremena…
Vremena da sagleda začuđujuću zamršenost ustrojstva izloženog pod sobom; zastrašujuću
obilatost gizdavo urađenih pojedinosti. Vreme je izbledelo boje i uništilo sjaj tkanja, ublaživši
skarletnu u ružičastu, a kobaltno plavu pretvorilo u beloplavu; ćilim je mestimično bio i izlizan, ali sa mesta na kome je Kal balansirao utisak je ipak bio poražavajući. Svaki pedalj ćilima bio je ispunjen motivima. Čak je i njegov rub bio pun raznovrsnih šara koje su se međusobno razlikovale u sitnicama. Ipak se nije sticao utisak prenatrpanosti; Kal je jasno razaznavao svaku pojedinost dok je
uživao u prizoru. Na jednom je mestu bilo okupljeno desetak motiva kao da su međusobno povezani; na drugom, stajali su razdvojeni poput zavađene braće. Neki su čuvali svoje položaje duž ivice; drugi su se rasuli po sredini polja, kao da čeznu da se pridruže tamošnjoj vrevi.
U samom polju, raznobojne trake opisivale su arabeske preko zagušene pozadine od smeđih i
zelenih tonova; bili su to čisto apstraktni oblici – vedre zabeleške iz dnevnika nekog divljaka – koji su se rvali sa stilizovanom florom i faunom. Ali i ta složenost bila je bleda u poređenju sa središnjim delom ćilima; jednim ogromnim medaljonom, čija je raznovrsnost boja podsećala na letnji vrt u koji je bilo vešto utkano stotinu tananih geometrijskih šara, tako da je oko moglo videti svako ustrojstvo kao cvet ili teoremu, red ili haos, a odjek onoga što izabere mogao se naći negde u tom velikom uzorku.
Sve je to obuhvatio jednim čudesnim pogledom. U sekundi njegovog vremena – dvorište, i ljudi u njemu, kuće, zid sa koga je padao – sve je to trepereći nestajalo. Iznenada je ostao da visi u vazduhu, dok je tepih svakog trenutka postajao sve prostraniji pod njim, a njegovi oblici mu ispunjavali glavu.
Video je kako se uzorak pomera. Čvorovi su odjednom postali nemirni, počeli su da
podrhtavaju u želji da se razvežu, a boje kao da su se pretapale jedna u drugu, dok su iz njihovog združivanja iskakali novi oblici.
Iako je to izgledalo sasvim nemoguće, ćilim je ipak oživljavao.
Predeo – ili bi se pre moglo reći zbrka predela nabacanih na jedno mesto u neverovatnom
neredu – pomaljao se iz osnove i potke. Zar to što vidi ispod sebe nije planina koja se probija kroz oblak boje?; nije li ono reka?; ne čuje li on to njen huk dok se u penušavoj bujici obrušava niz senoviti planinski klanac?
Ispod njega je odista postojao neki svet.
A on je odjednom postao ptica, ptica bez krila koja je tokom jednog nemerljivog trenutka lebdela na blagom, miomirisnom vetriću, i bila jedini svedok uspavanog čuda ispod sebe.
Svakim otkucajem srca pomaljalo se nešto novo što mu je privlačilo pogled. Jezero, sa mnoštvom ostrva posutih po mirnoj vodi nalik na kitove koji izranjaju. Prošarani prekrivač polja, čiju su travu i žito milovale iste vazdušne struje koje su njega održavale u visini. Somotska prostranstva šuma puzala su uz glatke padine brda, na čijem vrhu se smestila kula osmatračnica, dok su se preko njenih belih zidova smenjivali sunčev sjaj i senka oblaka.
Bilo je i drugih znakova naseljenosti, mada ne i samih ljudi. Skupina nastambi pribila se uz
okuku reke; nekoliko kuća stršalo je duž ivice stene, izazivajući silu teže. Čak i jedan grad, podignut po uzoru na košmar nekog arhitekte; polovina njegovih ulica bila je beznadežno izuvijana, a polovina su bili ćorsokaci.
Primetio je da svuda pada u oči ova nemarnost i ravnodušnost kada je reč o organizaciji.
Umereni žarki pojasevi, plodne i puste oblasti, bili su nabacani zajedno da prkose svim zakonima kako geološkim tako i klimatskim, kao da je to delo nekog Boga koji je voleo suprotnosti.
Kako bi bilo lepo tuda prošetati, pomisli on, proći kroz takvu jednu raznolikost sabijenu na
tako malom prostoru, ne znajući da li ćeš iza narednog ugla naleteti na led ili vatru. Takva
raznovrsnost nadmašivala je moć poimanja kakvog kartografa. Biti tamo, u tom svetu, značilo bi učestvovati u neprekidnoj pustolovini.
A u središtu te provincije što pupi, nalazio se možda najstrašniji prizor od svih. Masa oblaka
bolje škriljca, čija se unutrašnjost neprestano, spiralno okretlala. Taj prizor ga podseti na ptice što su kružile iznad kuće u Ulici Tuge – one kao da su predstavljale eho ovog većeg kruženja.
Setivši se njih i mesta koje je ostavio za sobom, on začu njihove glasove – i u tom trenutku,
vetar koji je duvao iz sveta ispod njega, i održavao ga u visini, uminu.
Prvo je osetio užas u stomaku, a zatim u utrobi: pašće.
Graja ptica postade glasnija, kao da su iskazivale svoje oduševljenje zbog njegovog
propadanja. Bio je uzurpator njihovog elementa; na trenutak je video čudo i zato će se sada smrskatio njega.
Zaustio je da vikne, ali ga u tome spreči brzina kojom je padao. U ušima mu je bučalo od
vetra koji kao da mu je istovremeno čupao kosu. Pokušao je da raširi ruke kako bi usporio
propadanje, ali od tog pokušaja samo poče da se okreće u vazduhu tako da sada više nije razlikovao zemlju od neba. Kroz um mu nejasno prođe da je u tome bilo izvesne milosti. Bar neće znati kada mu kucne smrtni čas. I tako se prevrtao i prevrtao dok…
…tog sveta nije nestalo.
Propao je kroz tamu koju nisu razbijale zvezde, sve vreme slušajući glasove ptica, i snažno
tresnuo o tle.
[URL=http://s168.photobucket.com/user/Sion_Legacy/media/IMG_0061_zpsxgplcbmq.jpg.html][IMG]http://i168.photobucket.com/albums/u196/Sion_Legacy/IMG_0061_zpsxgplcbmq.jpg[/IMG][/URL]
Clive Barker: Utkani svijet
