“Na kraju, potpuno je ostavljeno volji istoričara da početke i predistoriju igre staklenih perli prebaci koliko hoće unazad. Jer, kao i svaka velika ideja, ni ona upravo nema početka, nego je baš po ideji oduvek postojala. Nagoveštenu kao ideju, kao naslućivanje i sliku, nalazimo je već u nekim ranijim vremenima, kao na primer kod Pitagore, zatim u poznijem dobu antičke kulture, u helinističkom gnostičkom krugu, ne manje kod starih Kineza, onda opet kod Arapa i Mavara u kulminacije njihovog duhovnog života. Tragovi njene predistorije vode dalje preko skolastike, humanizma do akademija matematičara u sedamnaestom i osamnaestom veku i do romantičnih filozofija i runa, magičnih snova Novalisa. Ista večita ideja koja je za nas uobličena u igri staklenih perli, ležala je u osnovi svakog pokreta duha ka idealnom cilju neke universitas litterarum, svake
platonističke akademije, svakog društva neke duhovne elite, svakog pokušaja zbliženja između egzaktnih i slobodnih nauka, svakog pokušaja izmirenja između nauke i umetnosti ili nauke i religije.
Umovi kao što su Abelard, Lajbnic, Hegel, bez sumnje su poznavali taj san da se duhovni univerzum uhvati u koncentrične sisteme i da se živa lepota duhovnoga i umetnosti sjedini sa magičnom moći formulisanja egzaktnih disciplina. U ono doba kada su muzika i matematika gotovo istovremeno doživele klasiku, često je bivalo da se sprijatelje i međusobno oplode dve discipline. A dva stoleća ranije kod Nikole iz Kiza nalazimo stavove iz iste atmosfere, kao na primer ove: „Duh se saobražava potencijalnosti da bi sve merio na način potencijalnosti; i apsolutnoj nužnosti da bi sve merio na način jednostavnosti, kao što Bog čini; i neophodnosti povezivanja da bi tako sve merio s obzirom na svoju osobenost. Najzad, on se saobražava određenoj potencijalnosti, da bi sve merio s obzirom na svoju egzistenciju. Ali duh meri dalje takođe simbolično, poređenjem, kao da se služi brojem i geometrijskim figurama i na njih se poziva kao na alegorije.”
Uostalom, izgleda da ne samo ta jedna Kazanusova misao gotovo već ukazuje na našu igru staklenih perli, ili se podudara ili proizlazi iz sličnog pravca uobrazilje kao njegove igre misli; kod njega se ispoljava više, možda mnogo, takvih prizvuka. Isto tako, njegovo uživanje u matematici i njegova sposobnost i uživanje da figure i aksiome Euklidove geometrije primenjuje na teološko-filozofske pojmove kao alegorije koje
objašnjavaju kao da su vrlo bliski mentalitetu igre. Čak i njegov latinski jezik (u kome su reči često njegov slobodan pronalazak, a da ipak nisu nerazumljive ma za kog znalca latinskog) podseća na slobodnu plastičnost govora igre.
Kao što moto naše rasprave pokazuje, u preteče igre staklenih perli spada ne manje i Albertus Secundus. Pretpostavljamo, istina to ne možemo potkrepiti citatima, da je ideja igre obuzimala takođe i one učene muzičare šesnaestog, sedamnaestog i osamnaestog stoleća, koji su u osnovu svojih muzičkih kompozicija unosili matematičke spekulacije. U starim književnostima nailazimo ponegde
na legende o mudrim i magičnim igrama, koje su izmišljali i igrali naučnici, kaluđeri, ili su igrane na prosvećenim kneževskim dvorovima, na primer u vidu igre šaha, čije su figure i polja pored običnih značenja imali i svoja tajna značenja. A opšte su poznati oni izveštaji, bajke i priče iz ranih dana svih kultura, koji muzici, daleko iznad onoga samo umetničkog, pripisuju snagu koja ovladava dušama i
narodima, čine je tajnim regentom ili zakonikom ljudi i njihovih država. Od najstarije Kine do grčkih priča, misao o idealnom, nebeskom ljudskom životu pod prevlašću muzike, igra svoju ulogu.
Igra staklenih perli takođe stoji u najtešnjoj vezi sa tim kultom muzike („u večitim preobražajima pozdravlja nas na ovome svetu tajanstvena moć pesme”. — Novalis). (…)
Moramo priznati da nismo u stanju da damo tačnu definiciju proizvoda po kojima nazivamo ono doba, naime po „feljtonima”. Kako izgleda oni su, kao naročito omiljeni deo u materiji dnevne štampe, proizvođeni na milione, činili glavnu hranu čitalaca oskudna obrazovanja, izveštavali ili bolje „ćaskali” o hiljadama predmeta iz oblasti znanja i, kako izgleda, pametniji među tim feljtonistima šalili su se često na račun svog sopstvenog rada. Cigenhals bar priznaje da je sam naišao na mnogobrojne takve radove koje je on, zato što bi inače bili savršeno nerazumljivi, sklon da tumači kao samopodrugivanje njihovih začetnika. Mogućno je da je u tim industrijski proizvođenim člancima davano mnogo ironije i samopodrugivanja, za čije bi se razumevanje ključ tek morao pronaći. Proizvođači tih tričarija delom su pripadali redakcijama listova, delom bili „slobodni” pisci, često su ih nazivali čak pesnicima, ali mnogi od njih izgleda da su pripadali redu naučnika, da su bili čuveni univerzitetski nastavnici. Omiljeni sadržaji takvih napisa bile su anegdote iz života čuvenih ljudi i žena i njihova prepiska. Nosili su naziv, na primer „Fridrih Niče i ženska moda oko 1870”, ili „Omiljena jela kompozitora Rosinija”, ili „Uloga psetanceta u životu velikih kurtizana” i slično. Dalje, bila su omiljena razmišljanja s gledišta istorije o aktuelnim predmetima razgovora imućnih, kao „San o veštačkoj proizvodnji zlata tokom vekova”, ili „Opiti hemijsko-fizičkog uticaja na vreme” i stotine sličnih stvari. Ako čitamo naslove takvih ćaskanja, koje je naveo Cigenhals, onda se manje čudimo okolnosti što je bilo ljudi koji su ih gutali kao dnevnu lektiru nego činjenici što su pisci od glasa i ranga i dobrog obrazovanja tu džinovsku potrošnju ništavnih interesantnosti pomagali „opsluživati”, kako je karakteristično glasio izraz za to: uostalom izraz takođe označuje ondašnji odnos čoveka prema mašini. Povremeno su naročito bili omiljeni razgovori s poznatim ličnostima o
dnevnim pitanjima, kojima Cigenhals posvećuje posebnu glavu. U tim razgovorima, na primer, čuveni hemičari ili virtuozi na klaviru izjašnjavaju se o politici, omiljeni glumci, igrači, gimnastičari, avijatičari ili pesnici — o korisnosti i štetnosti monaštva, o mogućim uzrocima finansijskih kriza, i tako dalje.
Tu je bilo važno jedino da se neko poznato ime poveže s nekom baš aktuelnom temom: kod
Cigenhalsa se mogu pročitati delom frapantni primeri, on ih navodi na stotine. Kao što je rečeno, čitava ta industrija protkana je dobrim delom ironijom. Možda je to čak bila demonska, očajnička ironija — u to se teško možemo preneti. Ali veliko mnoštvo koje je izgleda onda bilo upadljivo željno čitanja, primalo je bez sumnje sve te groteskne stvari sa dobrim poverenjem i ozbiljnošću. Ako bi neka čuvena slika promenila sopstvenika, ako bi se neki rukopis od vrednosti prodavao na
licitaciji, ako bi neki stari zamak izgoreo, ako bi se neka ličnost sa starim plemićkim imenom uplela u kakav skandal — čitaoci su kroz mnogo hiljada feljtona saznali ne samo te činjenice, već su istog ili idućeg dana dobijali takođe još mnogo anegdotskog, istorijskog, psihološkog, erotičkog i drugog materijala. O svagdašnjoj krilatici, o svakom dnevnom događaju razlivala se bujica revnosnih pisanija. Objavljivanje, ispitivanje i formulisanje svih tih saopštenja skroz je nosilo pečat brzo i neodgovorno proizvedene masovne robe. Uostalom, tako izgleda, u feljton su spadale i izvesne igre na koje su čitaoci čak bili podsticani. Tim igrama njihovo prezasićavanje znanjima bilo je aktivirano.
O tome izveštava jedna duga Cigenhalsova pohvala čudnovatoj temi „Zagonetka ukrštenih reči”. Hiljade i hiljade ljudi koji su većim delom naporno radili i teško živeli, u svojini slobodnim časovima sedeli su pognuti nad kvadratima i krstovima od slova i popunjavali njihove praznine po izvesnim pravilima. Hteli bismo izbeći da vidimo samo smešan ili nastran aspekt toga i želimo da se uzdržimo od ruganja. Oni ljudi sa svojim dečjim igrama zagonetki i svojim vaspitnim člancima nisu
nikako baš bezazlena deca ili Feačani koji se zabavljaju. Naprotiv, usred političkih, privrednih i moralnih previranja i potresa, oni su bili prestrašeni, vodili su mnoge grozne ratove i građanske ratove.
Njihove male vaspitne igre nisu bile samo dražesna, besmislena detinjarija, već su odgovarale dubokoj potrebi za zatvaranjem očiju i bekstvom u jedan što bezazleniji prividan svet pred nerešenim problemima i strahotnim slutnjama propasti. Istrajno su učili da teraju automobile, da igraju teške igre karata i sanjalački su se predavali rešavanju zagonetki ukrštenih reči — jer su se gotovo bez zaštite suočavali sa smrću, strahom, bolom, glađu. Crkva ih više nije mogla utešiti, duh im nije mogao pomoći. Oni, koji su pročitali toliko članaka i čuli toliko predavanja, nisu sebi dopuštali mnogo vremena i truda da se ojačaju protiv straha, da u sebi savladaju bojazan od smrti; životarili su u grčevima i nisu verovali u sutrašnjicu.
Takođe su održavana predavanja, pa moramo ukratko da pretresemo i tu, nešto otmeniju vrstu feljtona. Građanima onoga vremena, još vrlo sklonim obrazovanju koje je lišeno svog nekadašnjeg pojma, stručnjaci kao i duhovni razbojnici pružali su, pored članaka, i veliki broj predayanja ne samo kao svečane govore povodom naročitih prilika, već u divljoj utakmici i jedva shvatljivom obimu. Građanin nekog osrednjeg grada, ili njegova žena, mogao je onda jedanput nedeljno, a u velikim gradovima skoro svake večeri, slušati predavanja u kojima je bio teorijski poučavan o bilo kojoj temi, o umetničkim delima, o pesnicima, naučnicima, istraživačima, putovanjima oko sveta, predavanja u kojima je slušalac ostajao čisto pasivan. Ona su prećutno pretpostavljala nekakvu vezu slušalaca sa sadržajem, nekakvo prethodno obrazovanje, neku pripremu i sposobnost primanja, a da toga u većini slučajeva nije bilo.
Među tim predavanjima bilo je zabavnih, temperamentnih ili šaljivih. Na primer o Geteu, u kojima je on silazio iz poštanskih kola u plavom fraku i zavodio strazburške ili veclarske devojke, ili o arapskoj kulturi. U ta predavanja ubacivalo se mnoštvo intelektualnih modnih reči kao u čašu za bacanje kocke, i svako se radovao ako je neku od njih približno prepoznao. Ljudi su slušali predavanja o pesnicima čija dela nikad nisu čitali, niti su imali nameru da ih čitaju. Uz to su im bile prikazivane slike na projekcionim aparatima i oni su kao i u novinskom feljtonu posustajali od poplave usamljenih vaspitnih vrednosti i delića znanja lišenih svoga smisla. Ukratko, stajalo se već na ivici onog jezivog gubljenja vrednosti reči što je prvo u sasvim tajnim i u najužim krugovima izazvalo onaj herojsko asketski protivpokret koji je uskoro zatim postao vidljiv i moćan i bio izvor jednog novog vladanja sobom i dostojanstva duha.
Nesigurnost i lažnost duhovnog života onog vremena, koje je inače u nekom pogledu ipak pokazivalo delotvornu snagu i veličinu, današnji ljudi objašnjavaju sebi kao simptom užasa koji je spopao duh kad se na kraju epohe prividne pobede i uspeha odjednom našao pred ništavilom: pred jednom velikom materijalnom bedom, periodom političkih i radničkih oluja i prekonoć izniklim nepoverenjem prema samom sebi, prema svojoj sopstvenoj snazi i dostojanstvu, prema svom sopstvenom postojanju. Pri tom, u taj period psihoze propadanja javljaju se neka vrlo visoka duhovna dostignuća, između ostaloga počeci muzičke nauke, čiji smo mi zahvalni naslednici. Ali koliko je lako da se ma koje doba prošlosti lepo i vispreno svrsta u svetsku istoriju, toliko je svaka sadašnjica nesposobna da samu sebe svrsta. I tako je u ono vreme, pri naglom padanju duhovnih potreba i dostignuća na vrlo skroman nivo, baš među intelektualcima uzela maha strahovita nesigurnost i očajanje. Naime, čim se otkrilo (počev već od Ničea tu i tamo naslućivano otkriće) da je svršeno sa mladošću i stvaralačkim periodom naše kulture, da je počela starost i sumrak, iz tog saznanja koje su odjednom svi osetili i mnogi oštro formulisali, ljudi su našli objašnjenje za tolika mnoga zastrašujuća obeležja doba: jednolika mehanizacija života, duboko padanje morala, bezvernost naroda, lažnost umetnosti.
Kao u onoj čudesnoj kineskoj bajci, „muzika propasti” odjekivala je decenijama, treperila kao bas orgulje koji dugo tutnji: kao korupcija jurišala je u škole, časopise, akademije, kao seta i bolest duha jurišala je na većinu umetnika i kritičara vremena, koji se još mogu ozbiljno tretirati; kao divlja i diletantska hiperprodukcija istutnjala se u svim umetnostima. Prema tom neprijatelju, koji je prodro i koji se više ne može oterati nikakvim činima, bila su razna držanja. Gorka istina se mogla ćutke spoznati i stojički podnositi. To su činili neki najbolji. Moglo se pokušati da se pomoću laži da drugi izgled i za to su književni vesnici učenja o propasti kulture pružali neke pogodne tačke za napad; osim toga, onaj ko je prihvatio borbu protiv onih pretećih proroka imao je reč i uticaja na građanina. Jer, što kultura za koju je čovek do juče verovao da je ima i na koju je bio tako ponosit, kao da više uopšte nije u životu, što obrazovanje koje je građanin voleo, umetnost koju je voleo, kao da više nije pravo obrazovanje i prava umetnost, to mu nije izgledalo manje drsko i nesnosno od naglih novčanih inflacija i od ugrožavanja njegovog kapitala revolucijama. Osim toga, protiv velike psihoze propadanja postojalo je i cinično držanje. Ljudi su odlazili na igranke i svaku brigu za budućnost oglašavali za starinsku glupost. Deklamovali su feljtone pune raspoloženja o bliskom kraju umetnosti, nauke, jezika. Sa izvesnom samoubilačkom nasladom konstatovali su u svetu feljtona, koji su sami sagradili od hartije, potpunu demoralizaciju duha, inflaciju pojmova i pretvarali se kao da sa ciničnim spokojstvom ili bahatskim ushićenjem posmatraju kako propadaju ne samo umetnost, duh, moral, poštenje, nego čak Evropa i „svet”. Kod dobrih je vladao nekakav tih i miran, a kod zlih zlurad, pakostan pesimizam. I pre no što kultura postane sposobna za jedno stvarno samoposmatranje i novo svrstavanje, moralo je takođe prvo da prethodi prekopavanje preživeloga i izvesno presvrstavanje sveta i morala kroz politiku i rat.
Međutim, za vreme prelaznih decenija ta kultura nije spavala mrtvim snom. Naprotiv, baš za vreme svog propadanja, svog prividnog samopredavanja, ona je u savesti pojedinaca, kroz umetnike, profesore i feljtoniste dospela do najoštrije budnosti i samoispitivanja. Već sredinom doba feljtona svuda su postojale posebne i male grupe rešene da ostanu verne tome duhu i da svim silama za docnija vremena spasu jezgro dobre tradicije, vaspitanja i intelektualne savesti. Koliko danas možemo da razaznamo ta zbivanja, izgleda da se proces samoispitivanja, prisebnosti i svesnog otpora protiv propadanja izvršio uglavnom u dve grupe. Kod naučnika, kulturna savest je pribegla istraživanjima i metodima učenja istorije muzike, jer se ta nauka upravo tada uzdizala. Usred feljtonističkog sveta dva seminara, koji su postali čuveni, odgajali su uzorno čist i savestan radni metod. I kao da sudbina hoće da bude utešno naklonjena tim naporima majušne hrabre kohorte, usred najtmurnijeg vremena dogodilo se ono blagonaklono čudo, u stvari slučaj, ali koji je delovao kao božanska potvrda: pronalaženje jedanaest rukopisa Johana Sebastijana Baha koji su nekada pripadali njegovom sinu Fridmanu!
Druga tačka otpora protiv izopačavanja bio je Savez putnika istočnjaka. Bratstvo Saveza se manje bavilo intelektualnim no duševnim vaspitanjem, negompobožnosti i strahopoštovanja — otuda je naš današnji oblik nege duha i igre staklenih perli dobio važne podstreke naročito prema kontemplativnoj strani. Putnici istočnjaci imali su takođe udela u novim uvidima u suštinu naše kulture i u mogućnosti njenog daljeg opstojanja, ne toliko naučno-analitičkim rezultatima, koliko svojom sposobnošću čarobnjačkog ulaženja u daleka vremena i kulturna stanja, koja su se zasnivala na starim tajanstvenim vežbanjima.
Među njima je bilo, na primer, muzičara i pevača o kojima se tvrdi da su bili sposobni da izvode muziku ranijih epoha u savršenoj staroj čistoti. Na primer, da muziku iz 1600. ili 1650. sviraju i pevaju tačno onako kao da su kasnije pridošle mode prefinjenosti i virtuoznosti bile još nepoznate. To je bilo nešto nečuveno u ono doba kada je u sviranju zavladala strast za dinamikom i pojačavanjem, i kada se preko izvođenja i „shvatanja” dirigenta sama muzika gotovo zaboravljala. Ima izveštaja po kojima neki slušaoci nisu ništa razumevali, dok su drugi slušali i verovali da prvi put u životu čuju muziku, kada je neki orkestar putnika istočnjaka prvi put javno svirao neku svitu iz doba pre Hendla, potpuno bez krešenda i dekrešenda, sa naivnošću i čednošću jednog drugog vremena i sveta. Jedan član Saveza je u njegovoj dvorani između Bremgartena i Morbia sagradio Bahovu orgulju savršeno onako kako bi je sagradio Johan Sebastijan Bah da je za to imao sredstava i mogućnosti. Graditelj orgulja je držao u tajnosti svoje ime, saobrazno načelu koje je već onda važilo u njegovom Savezu, i nazvao se Zilberman — prema svome prethodniku iz osamnaestog veka.”
