Prema jednom službenom popisu iz Vavilona oko 800. god. pre naše ere, zabeleženo je da je broj bogova i viših bića iznosio 65. 000, a Petronius se još tužio da
neki gradovi Rimskog carstva imaju više bogova nego stanovnika.
Stoga se »homo faber« Maksa Friša s pravom može da čudi: »Već sam se često pitao šta ljudi zapravo misle kada govore ο doživljaju? Ja sam tehničar, naviknut da stvari vidim onakve kakve jesu. Ja vidim sve ο čemu oni govore, sasvim jasno; nisam zaboga slep. Ja vidim mesec iznad pustinje Tamaulipas — jasnije nego ikad pre, može biti, ali ja vidim jednu odredivu i izračunijivu masu koja kruži oko naše planete, stvar gravitacije, interesantno, ali zašto bi to bio doživljaj? Ja vidim nazupčani hrbat stena, crn pod sjajem
mesečine, može biti da on izgleda kao nazupčan hrbat neke praživotinje, ali ja znam: to su stenovite mase verovatno vulkanskog porekla, to bi trebalo ispitati i ustanoviti. Od čega da se bojim? Praživotinja više nema. Zašto da ih uobražavam? Žao mi je, ali ja ne vidim ni okamenjene anđele, niti demone, ja vidim što vidim: erozione oblike kakvi se obično susreću i uz to moju dugačku senku na pesku, ali nikakve aveti. Zbog čega da budemo kao babe? Ja ne vidim niti neki potop, već pesak osvetljen mesečinom i od vetra talasasto uobličen poput vode, što me ne iznenađuje; ja to ne nazivam fantastično već shvatljivo. Ja ne znam kako izgledaju proklete duše; možda kao crne agave u noćnoj pustinji. Ali ono što vidim su agave, biljke koje cvetaju samo jedanput da bi onda uvenule.
— Zašto da budemo histerični? Brdo je brdo
i onda ako možda pod određenim osvetljenjem izgleda kao nešto drugo, ali to je Sierra Madre Oriental i mi se nalazimo ne u nekom carstvu mrtvih, već u pustinji Tamaulipas, u Meksiku, otprilike 60 milja udaljeni od najbližeg puta, što je istina neugodno, ali zašto bi to bio doživljaj?«
“Jung se, kao što je poznato, bavi uglavnom kulturno-istorijskim oblicima, i to onim koji vremenski leže daleko — stotine i hiljade godina — od nas. Njegov interes je posebno okrenut istoriji starih kultura, istoriji religija, mitologiji, pričama, legendama, bajkama, psihologiji primitivnih i čitavom
kulturnom dobru koje nam otkriva etnologija. Površnom poznavaocu Junga ovo deluje kao mističarstvo, religioznost i sl. Iza tog interesa stoje drugi razlozi. On naime polazi od činjenice da su se ovi kulturno-istorijski oblici manifestacije ljudskog duha — za razliku od savremenih — prenašali kroz vekove i milenija isključivo usmenim predanjem. Na taj način, stalnim ponavljanjem, sa njih je otpalo sve lično i subjektivno, a ostalo je samo ono što je opšteljudsko, što je bilo od opšteg interesa,
što je odražavalo opšta stremljenja, nadanja, potrebe i strahove. Usmenim predanjem oni su prošli neku vrstu destilacionog procesa, tako da je u njima ostalo samo ono što je suštinsko, što odražava ljudsku psihu u njenim osnovnim, strukturnim elementima. Zato se u njima,
kao u koncentrisanim projekcionim poljima duše, najlakše sagledava njena struktura i njeni osnovni determinirajući elementi: psihičke dominante ili arhetipovi.
Kao najbliži primer mogu se uzeti narodne priče i bajke. One su sve do braće Grima živele i održavale se isključivo usmenim predanjem. Prepričavane bezbroj puta, one su morale izgubiti svaku ličnu subjektivnu crtu, jer bi inače izgubile slušaoce. Nikada nije interesantan lični kompleks, ma kako on bio verbalizovan, već onaj sadržaj koji i nas dotiče, koji ima opšte značenje, koji i u nama odzvanja. Makar da su i postale iz fantazije ili doživljaja pojedinca i time prvobitno bile opterećene ličnim sadržajima i subjektivnom
obojenošću, one su tokom prepričavanja izgubile tu crtu i poprimile samo one elemente koji su opšte ljudski. Priče i bajke bi se — uz ograničenja koja zahteva svaka paralela — mogle nazvati bestselerima stoleća. Poprimivši
opšti karakter one su izražavale najintimnije i najdublje u ljudima, a ne u ovom ili onom čoveku. Otuda one, kao projekciona polja psihe, sadrže strukturne elemente psihičkog. Njihova apsurdnost i iracionalnost trebalo bi i
najokorelijem racionalisti da otvori oči, kako bi uvideo da duša nije samo pamet i da duh nije samo intelekt. Sakupljanjem bajki i njihovim objavljivanjem predata je budućim pokoljenjima bogata riznica narodnog
blaga, a komparativnom anatomu psihe njen fiksirani preparat. Štampanjem one su skoro neprimetno usahnule da bi se čovek mogao čuditi »apsurdnoj logici« svojih
predaka.
U pričama, bajkama, legendama, mitovima, kao i u svim kulturno-istorijskim oblicima duhovnog stvaralaštva, koji kroz duge periode vremena nisu bili fiksirani nego usmeno prenošeni, nalazimo psihičke dominante u
vidu tipičnih figura, motiva i situacija. One su prisutne i u današnjim oblicima kulturne i naučne delatnosti, ali (zbog nedostatka »destilacionog efekta« usmene predaje)
ne u tako sažetoj meri. Otuda interes Junga za mitologiju, religiju, astrologiju, alhemiju, bajke, legende itd.
— Ako, sledeći ga, bacimo pogled na ta područja i upitamo se koji motiv nalazimo u njima, koji bi smisleno odgovarao našoj, u području nauke naslućivanoj dominanti, onda bi to bio motiv neuglednosti heroja.
Kako u religijama, tako i u pričama, bajkama, legendama i mitovima, heroj je uvek onaj sa kim niko ne računa, koji naizgled nema nikakve šanse, koji je prezren a često i ismevan, koji je u prvom momentu nezapažen, koji se drži kao nevažan, sporedan, marginalan. U pričama je to treći, najmlađi sin cara, koji je ne samo
neugledan i nespretan, već i priglup i kukavica, nevičan borbi i predmet omalovažavanja. Kao primer može se uzeti priča u kojoj će princezu iz dalekog carstva dobiti za ženu onaj od trojice sinova, koji je pronađe prateći let odapete strele (oružje u medijumu /vazduha = intelekt). I dok prva dvojica snažno odapinju strele, ali se posle dugog traženja u datim pravcima vraćaju praznih ruku, treći nije u stanju ni da čestito barata tim oružjem. Njegova strela pada, uz grohot prisutnih, tek
nekoliko koraka od njega — i gle, baš tamo se nalazi otvor u zemlji (nesvesno), kroz koji se on spušta (katabasis!) u susret avanturama (iskušenja, »Quest») da bi najzad našao i princezu (Anima!) i dobro skriveno blago
(Sopstvenost!).
Heroj je uvek u početku nezapažen, on
se jednostavno previđa. Ako se i zapazi, onda se smatra kao nešto nevažno, nebitno, pa čak i negativno. A ipak on sa tim (od trenutno važećeg stava svesti negativno ocenjenim) osobinama savladava prepreke, rešava zagonetke i pobeđuje da bi postao novi car (i sa sobom doneo nov stav svesti). Heroj dolazi uvek iz neočekivanog ugla i u svojoj prvoj, u odnosu na dominantnu svest ilegalnoj fazi, on
je izvrgnut po život opasnim situacijama (zmije napadaju Herakla u kolevci!). On je kao tanana mladica, koju bi svako mogao da zgazi kada je ne bi prevideo i koja se skoro neprimetno razrasta u ponosni hrast da bi na kraju vlastitom krunom krunisao samoga sebe.
»Heroj« može nastati samo od onog što se previđa, što se drži kao nevažno, sporedno, marginalno, neupotrebljivo, što se odbacuje. »Kamen koji odbaciše zidari, onaj posta glava od ugla.« Na Istoku je to onaj koji je u toj meri nezapažen da »je manji od najmanjega, a ipak veći od najvećega«.
Kao što je gore spomenuto, psihička dominanta se može naći i u projekcionom polju savremene duhovne delatnosti. Tako ovaj motiv nalazimo i u svakom kriminalnom romanu i to kao crtu koja ga čini interesantnim
i privlačnim: dok isleđivanje predstavlja logikom vođeni i u najverovatnijem pravcu uspeha usmereni postupak, na kraju romana nam jedan naoko nevažan, sporedan detalj otvara vrata pravom rešenju. Vrativši se polaznom pitanju možemo reći: Upravo ovo instinktivno saznanje, koje nije nikakva
ad hoc izmišljena postavka intelekta već prava mudrost, govori nam da jedna naučna informacija, podatak ili otkriće, ma koliko ono bilo malo, ma koliko stručna publikacija bila samo »prilog doprinosu« ovoj ili onoj temi,
ma koliko ono sada izgledalo nevažno, sporedno, marginalno, može možda već sutra da zauzme ključnu poziciju i da otvori vrata sasvim novim spoznajama i horizontima. Ovo instinktivno saznanje nije misao ili osećaj, intuicija ili percepcija, nego sve skupa, jedna vrsta tipičnog ponašanja, shvatanja i delovanja, jedan tip, a pošto se nalazi od pamtiveka u svim oblicima ljudskog
stvaralaštva — arhetip.”
(…)
“Jung je arhetipove uočio prvo kod psihotičkih pacijenata za vreme svog rada u psihijatrijskoj klinici Burghelzli u Cirihu. On je zapazio da se mnogi motivi u halucinacijama bolesnika — a posle i u snovima zdravih — poklapaju sa onima iz mitologije. Naravno da je kod toga
izgledalo najverovatnije da se radi ο snenoj obradi, ili ο halucinatornoj obradi sadržaja iz sećanja, (i u gornjem primeru navedenog citata može se smatrati da je motiv »marginalnog«, neuglednog heroja, samo varijacija odgojem tj. tradicijom utisnute slike, da se u pozadini razrađene misli krije motiv iz nekad pročitane bajke ο neuglednom carevom sinu koji pobeđuje). Ali Jung je nailazio i na motive kod ljudi, gde je praktički bilo isključeno da bi se oni mogli sećati na nešto što nisu nikada čuli. Tako se npr. jedan neuki pacijent ne može sećati egipatskog mitologema, ο kojemu ga njegova lokalna kulturna sredina (negde u švajcarskim brdima) nikada
nije poučila. Teoretski međutim ne može se sa sigurnošću isključiti kriptomnezija, pojava kod koje se ne sećamo nečega što smo ipak nekada čuli ili videli, i zbog toga držimo da je dat sadržaj sasvim nov.
Jedan od slučajeva koji isključuju kriptomneziju, gde ni teoretski nije moguće da se radi ο uticaju odgoja i ličnog iskustva, bio je onaj gde je Jungov pacijent halucinirao takozvani »motiv sunčanog penisa« – iz
Sunca, klateći se, visio je penis iz koga je duvao vetar naizmenično na jednu i na drugu stranu i to u istom ritmu kako je pacijent stereotipno okretao glavu levo i desno. Isti motiv Jung je četiri godine kasnije našao u
tek tada otkrivenom i publikovanom starogrčkom papirusu u kome je opisan jedan mitraistički ritual.
Motivi, dakle, mogu da i autohtono izrastaju u mana bez uticaja ličnog iskustva. Oni (tj. njima podležuća dispozicija za stvaranje sličnih i istih motiva: arhetipovi) su apriorni faktori našeg psihičkog funkcionisanja u
istom smislu kao i instinkti. Ovi zadnji se ne moraju prenositi poučavanjem niti sticati iskustvom. Ptica će graditi gnezdo i kada je od rođenja izolovana od drugih. Arhetipovi su determinante kao i instinkti, ali sagledane u psihičkoj dimenziji. Što ih Jung ne naziva instinktima leži u konzekventnosti strogog empiričara, koji iskustvom nije ovlašten da pojavu u psihičkoj sferi identifikuje sa onom iz biološke. On samo konstatuje da se arhetipovi ponašaju u oblasti psihičkog kao instinkti u
biološkom. Verovatno su oni vezani uz naslednom osnovom određeno funkcionisanje mozga i nervnog sistema uopšte. Kao što je funkcija oka nasledno određena pre svakog
individualnog iskustva na širinu »optičkog spektra« u nizu elektromagnetskih talasa raznih frekvencija, a akt viđenja određen ne samo objektom već i tom naslednom osnovom, tako je i npr. doživljaj »majka« i njegov smisao određen ne samo konkretnim objektom majke, već i arhetipom majke. I kao što bi oko, da ima svoju svest, registrovanje talasnih dužina od 4000 do 7500 Angstrema označilo kao akt najveće smislenosti i bilo svesno toga tek iskustvom tame, a kad bi mu u procesu iskustva bile pružene frekvencije samo od 6000 do 7500 A doživelo to kao izvor smetnji i »kompleksa«, tako i čovek označava doživljaj »majka« kao duboko smisaoni, biva tog svestan tek zapažanjem »nemajke«
(negativne majke, »maćehe«, »veštice«), a »kompleks majke« doživljava tek kroz individualna neadekvatna iskustva sa konkretnom majkom.
Ovde je izvršen pokušaj skiciranja jednog aspekta arhetipa, i to onog koji je za psihologa još od najmanje relevantnosti, a koji, međutim, tako nam izgleda, biološki orijentisanima uključujući tu i samog autora kao lekara,
pruža najlakši pristup ovoj oblasti. Ne ulazeći u druge aspekte ne možemo napustiti temu a da ne naglasimo da pojam arhetipa uključuje u sebi i afektivnu komponentu najveće snage i brizantnosti (razornosti). Sa tom napomenom unapred se isključuje mogućnost da se u njima sagledavaju neke vrste »čistih« kategorija mišljenja, što bi značilo napuštanje domena empirijske psihologije.
Dok je pojam »kompleks« — uveden u modernu psihologiju takođe od Junga — danas već opšteprihvaćen i toliko popularan da se psihoterapeutu često stavljaju
zahtevi da ga, poput hirurga, iz pacijenta jednostavno odstrani, pojam arhetipa ostao je u pozadini, u istoj meri u kojoj arhetipovi zaista stoje u pozadini svakog kompleksa. Razlog zašto su oni teško prihvatljivi leži u njihovoj apriornosti i determinantnosti. Ovo na prvi pogled daje utisak da je čovek za sva vremena determinisan i fiksiran njemu nesvesnim snagama, kao što je životinja determinisana instinktima. Utisak je tim snažniji što se
u svim delima Junga uglavnom govori ο snagama nesvesnog psihičkog života, zbog čega se lako previđa, ne toliko opširno obrađena ali isto toliko naglašena, uloga svesti kao dinamičnog i razvojnog faktora. Jer ma koliko arhetipovi bili večite determinante koje nas određuju, svest već samim njihovim sagledavanjem unosi promenu u ovom odnosu. Ona igra istu ulogu i u kontaktu sa
spoljašnjom stvarnošću, zbog čega se ovaj spoljni odnos može uzeti kao paralela koja odražava i unutrašnji.
Čovek je i u spoljašnjem svetu »određen« činjenicama, pojavama i prirodnim zakonima. Uočavanjem i otkrivanjem tih zakona on i ovladava njima. Izgleda nam da on to čini na tri načina, da u tom ovladavanju ispoljava tri tipa ponašanja: Ako ih sagleda kao negativne (u njihovom negativnom aspektu), a nije u mogućnosti da ih izmeni, on se čuva i izbegava njihova destruktivna dejstva. U medicini on otkriva uzročnike zaraznih bolesti i ukoliko ih ne može savladati, on se ograničava na preventivu. Pred spoljašnjim faktorima koji se momentalno prikazuju kao nesavladivo zlo, on se ponaša kao prepredeni Odisej pred sirenama preduzimajući sve mere da bi im izbegao. U drugom slučaju, ako pojave i prirodne zakone uočava u njihovom pozitivnom aspektu, on ih »otima« prirodi i koristi ih za svoje dobro. Koristeći prvi zakon termodinamike on stvara parnu mašinu, koristeći zakon ο prelamanju svetlosti on pronalazi mikroskop itd. Ovde se čovek ponaša kao Prometej, otimajući ono što pripada »bogovima«.
Potpuno ovladavanje prirode postiže se tek primenom jednog zakona protiv drugog, korišćenjem jedne pojave protiv druge — a u svoju korist. Primenom fizičkog zakona akcije i reakcije (reaktivni motor) savlađuje
se zakon gravitacije; primenom jedne vrste organizama (penicilin) protiv drugih (uzročnika bolesti) nadvladavaju se ovi zadnji itd. Tek ovim načinom on postaje pravi gospodar prirode, on je heroj, spasilac, oslobodilac, kao
Perzej koji koristeći štit Atine i ubija Meduzu.
Postoje još mnoge prirodne pojave gde se još nalazimo u »stadiju Odiseja«. Od vulkanske aktivnosti možemo se za sada samo skloniti. Korišćenjem vulkanske topline mi bismo izvršili malo prometejsko delo, ali tek uz potrebnu tehnologiju koja bi isključila sva negativna
dejstva (»Meduze« koja sve oko sebe okamenjuje) mi bismo potpuno ovladali pojavom i mogli bismo sami bušiti »vulkane« koristeći neiscrpni izvor energije.
Ali kakav je naš odnos prema unutrašnjim, psihičkim snagama, faktorima i determinantama? Jung postavlja zahtev da se oni prvo uoče, jer njihovo svesno sagledavanje dovodi do izmena unutrašnje konstelacije
i do pozitivnog razvoja ličnosti. Ako je još kome dato da kao Perzej savlada »negativni aspekt ženskog principa«, koji sve živo fiksira u nepromenljive oblike, oslobodiće u sebi Pegaza: upravo onu »krilatu« dinamičnu snagu smisaonog elana, koja svakom neurotičaru nedostaje. Ovo uočavanje, svesno sagledavanje i »hvatanje ukoštac«, tj. doživljavanje unutrašnjih sadržaja, ne može
se ograničiti samo na jednu dominantu izraženu u motivu kralja Edipa. Kao što biologija poznaje ne samo jedan već mnoge instinkte, tako i u psihičkom deluju
mnoge dominante. Nediferenciranoj svesti naših davnih predaka ovo je izgledalo kao da je duša razapeta u prostoru dejstvovanja tih tajanstvenih sila, zbog čega je ona ovu razapetost sagledavala napolju u isto tako tajanstvenom prostoru neba i nebeskih tela. Iz ovog stava proizišla astrologija može se danas definisati kao u nebo projektovana psihologija naših predaka.”
(…)
“Pošto bajke odbacuje kao besmislice, radini Evropejac se mora susresti sa vlastitom kolektivnom senkom, kako bi sagledao nesvesni aspekt svoje »lenjosti«. On se
mora suočiti sa kulturama Afrike i Azije, gde lenjost predstavlja svestan, od društva prihvaćen, legitiman »akt«. Tamo će moći da sagleda kako lenjost ima izvanredno pozitivnih, nadasve smisaonih strana i da se upravo za radinog kreativnost skriva u lenjosti. Suprotni je put i obrnuta projekcija senke domoroca iz Afrike ili budiste iz Azije, koji u radinosti vidi ilegalno zadiranje u harmoniju prirode i izvor sveg »zla«. Evropejac je za njega utoliko zao, ukoliko je uvek nečim
zaposlen, stalno se negde »gura«, uvek nešto radi, menja, izmenjuje i izopačava prirodu — na vlastitu štetu. Jer sav taj spoljašnji svet nije drugo do »Maja«, Čisti privid, na kome nije vredno lomiti koplja. Njegova kreativnost se krije u radinosti koju prezire.
Projektovanje na ljude izgleda da je vezano samo uz današnji stupanj svesti. U počecima svog razvoja svest nije ni na ostalim objektima, pa i onim iz mrtve prirode, razlikovala objekt od sadržaja svoje psihe. Kamen ili drvo, šuma i životinje, kiša ili grom, nisu predstavljali
samo stvari i zbivanja u »objektivnoj slici sveta« kao što je naša, već su bili prožeti projektovanim sadržajima psihičkog, — »produhovljeni«. Na dugom putu razvoja
svesti čovek je materijalnu stvarnost postepeno odelio od svojih subjektivnih faktora kako bi je sagledao u njenoj goloj objektivnosti. Difuzna, nefokusirana svest
»primitivca«, međutim, nije u stanju izvršiti diferencijaciju u ovom odnosu. Otuda on prilazi stvarima sa drugim pretpostavkama. Njegovo mišljenje je isto tako logičko kao i naše, samo su premise zaključaka različite.
Ako drvo predstavlja ne samo svrsishodan objekt od koga se pravi građevinski materijal, gorivo, celuloza itd., čiji plodovi služe ishrani i koji poseduje određena biohemijska i fizikalna svojstva, već i biće koje donosi život, prožeto snagom jačom od čoveka, iz koga na tajanstveni način zrači i dejstvuje »Mana«, — ako je ono »drvo života«, tada su zaključci »primitivnog«, koji iz ovih premisa slede, besprekorno logični a ponašanje adekvatno. Ne zalazeći u pitanje zašto je baš određeno stablo »drvo života«, a ne bilo koje, ne dodirujući mnoga druga pitanja koja bi nas odvela u psihologiju »primitivnih«, ostaćemo pri Jungovoj postavci da projektovanje psihičkog u ranim fazama razvitka svesti daje utisak kao da je duša razasuta po stvarima spoljašnjeg sveta. Psiha se nalazi i sagledava u objektima spoljašnjeg realiteta, počev od planeta i zvezda do zrna prosa, i od blistavog
ali »sterilnog« zrna bisera do prljavog »stvaralačkog« blata i đubreta. (Aristotel je još držao da se pacovi mogu rađati iz đubreta).
Isto tako, ne može se na ovom mestu
ući u analizu činjenice da projekcija obuhvata kako konkretne tako i apstraktne sadržaje svesti. Bitno u ovoj koncepciji je mogućnost da se razvoj svesti sagleda u jednom posebnom aspektu, naime kao vekovni proces »vraćanja«, skidanja projekcija, kao stalno nastojanje čoveka da prirodu očisti od primesa u njoj projektovanog psihičkog i da je vidi u njenoj čistoj objektivnosti. Astrologija se tada prikazuje kao u nebo projektovana slika duše, čije skidanje ima za posledicu nastanak astronomije. Najtamnija tačka u mračnom
srednjem veku, ta nelogična, iracionalna mistična, apsurdna alhemija, nedostojna duha jednog Rogera Bacona, ta infantilna fantazmagorija mračnih kreatura, koja nam
izmamljuje nadmoćni osmeh prezrenja ili nas goni da je u nedoumici proglasimo kao nevažnu, mada je vladala više od jednog milenijuma, — otkriva se tada kao u materiju projektovano bavljenje sa psihičkim faktorima, kao traženje i nalaženje psihičkih procesa u retortama.
Pa čak i ime »sluškinja teologije«, koje deli sa filozofijom srednjega veka, ispostavlja se psihološki kao utoliko ispravno ukoliko i danas svaka kućna pomoćnica predstavlja u izvesnom smislu nesvesnu psihologiju domaćice. Jung se intenzivno bavio istraživanjem alhemije nalazeći upravo u njenim hemijskim i fizikalnim apsurdnostima psihološke istine. Ako se isključi specijalni odnos alhemije prema tada vladajućem stavu svesti (crkva), mogla bi se postaviti pojednostavljena formula prema kojoj bi alhemija minus hemija bila jednaka
psihologiji nesvesnog.
Skidanje projekcija, oslobađanje objektivno datog od nesvesnih psihičkih primesa predstavlja sekularan proces koji ujedno reflektuje i istoriju razvoja svesti. On
postiže svoju kulminaciju u doba racionalizma i prosvetiteljstva sa zahtevom da se iz stvarnosti istera sve natprirodno, mistično, nestvarno i nepostojeće. Ono što je
ostalo i posle ovog zahteva uklonjeno je i temeljito pročišćeno naglim razvojem prirodnih nauka i egzaktnošću eksperimenta. Kao posle vekovnog magnovenja priroda se najzad pojavila u svojoj goloj stvarnosti, objektivisana, »obezduhovljena«, očišćena od sveg subjektivnog. Najzad smo sagledali objektivnu sliku sveta. Nebo ne skriva više bogove, svece i anđele, konstelacije i tajanstvene sile koje utiču na sudbinu pojedinca, već stoji gluvo i nemo kao slika rasutih atoma u prostoru. Po šumama ne lutaju panovi i vukodlaci, a vile, veštice i druga bića nestali su bez traga. U kamen projektujemo retko i to tek za trenutak, ako nam pod uticajem snažnog afekta padne (za sekund) nivo svesti, kada se spotaknemo na njega i opsujemo ga. Na vrhovima brda ne vladaju više bogovi i polubogovi, već određena tačno registrovana temperatura, vlaga i barometarski pritisak, a u podzemlju ne leže Titani i ne teče reka Stiks, već leže geološki slojevi i teče petrolej.
Prema jednom službenom popisu iz Vavilona oko 800. god. pre naše ere, zabeleženo je da je broj bogova i viših bića iznosio 65. 000, a Petronius se još tužio da neki gradovi Rimskog carstva imaju više bogova nego stanovnika. Šta je sa svim tim psihičkim sadržajima, koji su postepeno u jednom dugom istorijskom procesu proterani iz svesti? Jung zaključuje da je nesvesno moralo biti otkriveno i to upravo u vremenu kada je u tako velikoj meri izvršena objektivizacija prirode. Svi ti projektovani sadržaji vratili su se čoveku kao njegovo vlasništvo, da bi ih u sebi počeo otkrivati kao psihičke faktore, tendencije, porive, nagone, impulse, komplekse, arhetipove itd.
Dubinska psihologija se morala roditi. Neurotičar danas ne može da govori ο tome da mu je veštica sela na grudi i ne da mu da diše, već saznaje od lekara da boluje od »efort sindroma« i psihosomatskih smetnji. Pacijentkinja, ako je »U obrazu bl'jeda i potmula«, ne može se danas tužiti da je noću »na meke dušeke« posećuje zmaj, već će kroz analizu saznati sa kim to ona u nesvesnom
provodi vreme na mekim dušecima, tj. koji je kompleks unutrašnjih sadržaja muči. Sa ovog stanovišta projekcija se ispostavlja kao naknadno uočavanje stanja, koje se menja procesom sukcesivnih akata introjekcije. Čovek vraća sebi sve ono što je posudio prirodi.”
