Kaže mi juče kolegica: “Spusti se na Zemlju”.
Kažem ja njoj: “Nema veze, mogu i odozgo”.
Ona misli da je zajebavam, a ja rekla usputno, jednostavno mi je ispalo.
E sad, tačno se u njenim očima vidio onaj momenat kad prekontava hoće li to što mi je ispalo i što, uostalom, zaista i mislim shvatiti kao indirektni udar i na nju, u smislu da je ne uvažavam pa da se sprdam, ili ta nezamisliva izjava ikome uopšte može biti imanentna.
Na svu sreću je u pitanju bio small talk, pa je prevladao momenat da sve to ne produbljuje zbog gluposti.
S druge strane, mislim da sam pronašla novu pukotinu u svome ponašanju. Kada ništa ne radim i slušam small talk, pogledom sam uglavnom sve vrijeme usmjerena na sagovornika i reakcije se svode na aktivno slušanje uz koje odobravanje mimikom, tamo gdje poneko obrazlaganje i iz moje perspektive zvuči ok., pa pod generalni utisak može proći da se slažem sa svime.
Kada, međutim, nešto radim, pogledom sam usmjerena na to, pa moram ispustiti koji zvučni komentar tu i tamo, kako bi bilo jasno da pratim i tu radnju. No, ovo što radim mi ne dozvoljava potpuni fokus na te zvučne reakcije, na način da ih unaprijed obradim tako da budu ispeglane i prihvatljive za najširi krug ljudi. Ono, da budu takve da si nešto rekao, a da, ustvari, ništa nisi rekao i da to sve skupa prođe ispod radara.
Prihvatljivo rješenje bi bilo da sve to što radim napustim u trenutku kada small talk počne, a odnosi se uglavnom na to ko je šta kupio ili će kupiti, pa i na tračanje ljudi koji nisu prisutni i koje, uostalom, i ne poznajem toliko da bih se o bilo čemu mogla izjašnjavati.
Ali, onda ulazimo u novi krug pakla – small talk nikako da stane.
Razmišljam da ovoj stvari priđem temeljno, pa da, za početak, izmjerim vlastiti broj riječi tokom dana i ustanovim koliko je njih rečeno s pažnjom i važnošću, a koliko usputno, samo da bi se izrekle, jer eto treba.
Ako ustanovim da je ovih drugih baš mnogo više, možda mi konačno oprirode i te besmislene tirade. Možda shvatim da su one zaista ključne za oslobađanje od pritiska, a ne da su materijal kojim se šištanje zatrpava, pa da u svemu tome pronađem i neku dobru svrhu.
Ne treba to odbacivati, sve je moguće.
Poslovi kojim se bavim od faxa do danas, prije više žive konverzacije, sada uključujući kreaciju nekog digitalnog kontenta, napravile su problem mom mozgu što automatski odmah briše šta je nebitno… sjedim, slušam i mozak automatski: ovo je nebitno, ovo je nebitno, ovo je nebitno… sve to po automatizmu: select and cut!
Mislim, nije to problem, nego u tom small talk mi se isto dešava, pa neko dođe do kraja priče, a nemam šta da odgovorim, jer je već otislo na “cut”, pa u nedostatku kontenta, nemam na šta da odgovorim. Tu onda lupim bilo šta, samo da nešto kažem, često totalno društveno neprihvatljivo 🙈
Razumijem o čemu govoriš.
Možda su nam ti neki unutrašnji procesi i slični.
Ne znam šta tačno mogu reći. Meni je najbitnije da se ta small talk komunikacija ne produbljuje, želim to završiti što prije. Shvatam da mi je obaveza saslušati, ali ne i iznositi mišljenja koja, uostalom, i nemam zbog tema koje me ne zanimaju.
Ima prijatnih ljudi koji to shvate i nemaju namjeru dalje mučiti čovjeka. Nažalost, značajan je broj i onih drugih. Jedni uopšte i ne primijete afinitete drugih niti im je bitno; bitno je da odigraš svoju ulogu inteligentne vreće u koju će istresti svoju priču. Drugi primijete, ali im nije bitno. Mora ih se čuti i to je to.
Super su mi tvoje detaljne samoanalize.
Ja se isključim u svim small talk-ovima. Samo se smješkam i gledam kroz osobe, i kad treba nešto reći ponovim što čujem zadnje 😀 To sad, nažalost, ide automatski. Moji ljudi skuže pa me dozivaju nazad 😀
Jako malo me tih tema zanima osim vremena :))
Pa, ne znam, valjda sve što radim radim s pažnjom. Kada već odlučim da slušam, iako sam primorana, slušam.
Problem nastaje kada me prekinu u nečemu što je ranije započeto. Nije da je uvijek frka da se mora odmah završiti, ali mi je, iskreno, posao draži od small talka.
Najgore je kad se omakne nešto krupno u small talku.
Nisam sigurna šta podrazumijevaš pod krupno Ena, a ne bih da nagađam.
Ja bih voljela da to sve vodi negdje gdje je nešto krupno – da se, npr., flagrantni trač razvije u opšte mjesto pažljive analize odnosa među ljudima i sl. Ponekad se tako i razvije, a ponekad trač preraste u nešto… pa jeste, krupno je – u objedu. Onda čovjek nema samo neudobnost što mu je uskraćena bar tišina kao ljepši oblik tog trenutka, nego ima problem i sa energijama.
Ja to sve osjetim i na tom nivou, riječi su moćne, nisu tek tako.