O nemogućem

Stojim ja tako ispred glavne pošte na pješačkom, crveno. Pljusak bio i prošao dok sam još u trolejbusu bila.
Pored mene kolegica s posla, zagledalo. Ne volim ljude koji imaju milion pitanja i potpitanja o tvojim sitnicama, al’ ok.

I, prođe neki k'o kombi, projuri onako fino, a iz male barice baš uz tramvajsku šinu (bilo je to prije rekonstrukcije), i to udaljena je od nas pofino, zali voda brale k'o da je naftna crpka.
A moja žuta suknjaaaaaaa…
Na svu sreću nije me po gornjem dijelu zalilo.

Snebiva se ova kolegica zapitalo, jao moja ti, kako ćeš sad tako, pa jao, pa baš mi je žao, pa otiđi na pauzi do Azela.
Ona u teget plavom nečemu, neke štofane cigaret pantalone, fine su.

A ja samo u glavi kontam – mani me se ženo da požurim, imam super vlažne maramice u ormariću na poslu, ako brzo stignem, možda se i šta da spasiti.
A ona usporilaaaaa, sve tugy plaky oko ove moje suknje.
Te ja ti njoj ukratko o planu da ovo obrišem vlažnim maramicama, pa izvini što odoh, žurim, a ona meni da se to neće moći ukloniti nažalost… i tu je negdje i izgubih.

Dođoh ja, uletih, pa brzo za one maramice. Sve sam ih potrošila; po jedna za svaku fleku, da ne umazujem onu prljavštinu.
I fino se ono skida, onako na mokro izgleda fajn, k'o da ništa nema.

Nešto gledala potom neke spise predmeta, i zaboravila šta je bilo.
A ulazi ova jedna iz moje kancelarije, kasnila malo, nazvala da mi se javi, pa ja njoj usput tako i tako – usvinjila se ja, PONOVO.
Cmok-cmok, kad ona meni: “Pa, šta me farbaš, ja kontala da se kući vratim da ti suknju ponesem, sve mislim kako ćeš tako?!”. A ja u prvi mah ni ne skontah šta priča, što mi se naravno uvijek dešava kada me neko iznenada prekine u kontanju o poslu.

“Suknja, jebote, pa gdje te zalilo?”
“A, tooo…”

Pogledam ja, fakat nigdje ništa.
Razmaknem onaj tamni zastor da uđe sunčeva svjetlost, s ove strane do mog stola, stvarno ništa. Kao da ništa nije bilo.
Svašta.

I, radilo se tako i negdje nakon pauze zove zapitalo.
Milion riječi u sekundi kada mi je čula glas, ljuta skroz žena.
Kontam, šta je bilo jebote??!

Pita ona jesam li sama, a pod tim i ovu moju kolegicu podrazumijeva, znamo kako to hoda već.
Rekoh ja da jesam i ona će sići.
“Odmah!”
“O-ook.?”

Ulazi zapitalo i, s vrata, gura mi pod nos nešto.
One njene lijepe cigaret štofane pantalone.
“Vidi, vidi, pogledaj šta mi se desilo od vlažnih maramica!!!”

Znači, stvarno ludilo! Sve na onim mjestima na kojima je trljala valjda (k'o da je bušila, majke mi) ostali svjetliji tragovi. Baš vidljivo jebi ga.
Te ja pitam je li ovo isprala vodom, da nije ostalo svjetlije zbog one tečnosti iz maramica?
Reče ona da nije debil i naravno da jeste.

Sad ono neugodna tišina, ona moja kolegica gleda u mene, zapitalo nije ni primijetila da je tu.

“Jesi li ti do Azela išla? Jebem ti Sarajevo i rupčage one, kratere!!!”

“Ma…”

“Ona je sve očistila maramicama i ništa joj se ne vidi”, uleti ova moja, klizeći.

“Ma šta bona, de da vidim!”, prilazi zapitalo, nema šanse da se odbraniš. A ja se ono nekako urolala na onoj stolici i pitam je što je išta barkala kad joj je već tamno platno na pantalonama.
Ništa ona, samo k'o bikonja onaj nameračila da vidi onu moju suknju.

Vidje, sjeba se ono baš. Utonula joj ramena.
Šutim ja, bez veze čovjeku išta reći, a ona moja zausti…
Joj, da nije poslušala na onu moju grimasu da ćuti, svega bi bilo!

Što ima tako tih nemogućih svakodnevnih situacija, to je čudo jedno.
Imam ja i fizikalno nemoguće, sa tvrdim predmetima i kako se odbijaju, katapultiraju, al’ to je već potežak stil da se uopšte opiše za ovako lagan ljetnji dan.