Čuvarka

Ester je imala zrno ničega zaključano u ogrlici oko vrata. Tako je bilo oduvijek. Što se više smijala pretrčavajući tuđe zemlje, gubeći čizme od teške kože i pokoji sloj šarenih suknji, što se više vrtila i glasala onda kad su svi oko nje prolazili u tišini, to je vrat više pekao, a po prsima ostajali crveni, užareni pečati.

Ester se ponašala u krugu. Sve se obrtalo. Talasi su se razbijali i vraćali natraške, melodije s violine su vrtile bezobraznu sreću, visoki čovjek sa smeđom, ravnom, predugom kosom je u krugovima tukao konja, točak se okretao. Sunce je spuštalo i dizalo lišće, a Ester bi malo pričekala samo kad bi čula grmljavinu. To je neko pričao.

Kad je baš sve spavalo, odlazila je u kulu. Gore, dole, gore, dole, kamene kružne stepenice nisu mogle razaznati batove njenih uspinjanja i silaženja, pa je eho proizvodio neku potmulu melodiju koja bi pomjerala tlo kod temelja.

svežite me za ptice nek’ me nose

mijenjaću ništa u sve

Ester bi onda zaspala držeći vršak ogrlice u lijevoj šaci na grudima. Sanjala bi ono što se oko nje dešavalo u podnožju kule. Mjesec bi sišao na ljudskim nogama niz vrtešku kamenih stepenica, zadovoljno bi udisao vlažnu noć i sjajio više sa svakim osjećajem. Lijepi čovjek sa predugom kosom stao bi tući konja, Sunce je stajalo mirno, lišće čekalo neko dešavanje, talasi bi se prihvatili jedni drugih i ljubili lagano i tiho. Prelivali su se svojim dodirima u Ester i obmatali njenu šaku i vršak ogrlice. Tad bi se zapalila voda, a Ester se ponovo morala dići i vrtjeti.

Njeno ništa je bilo gladno za ljudima i tuđim zemljama.