Šta suđaje o hodanju znaju.

Tri priče Određenje, Predodređenje i Sumnja počele su da odmotavaju svoja klupka, svaka u svojoj boji.

Dogovor je bio da se svojih boja drže, ali je Predodređenje varala.
Nešto je sporije odmotavala, pretpostavljajući da će tako prije i jasnije vidjeti ishode Sumnje i Određenja.

Varala je i Sumnja. Prvi put nesvjesno, zatim sve usavršenije, a onda po navici – slijepo.
Bila je na rubu da svoju boju zaboravi, ali je sumnja od ičega što izvan nje potiče sačuvala od nje same. Ostala je Sumnja.

Određenje je prvo koračala, a zatim odmotavala. Nije se osvrtala za svojim koracima, osim kada bi zapala u veliki mrak.
Tada bi se oko svoje ose vrtila.

Ni samoj joj nije bilo jasno kako je nastavljala ne saplićući se, valjda je to sila blaženog neznanja.
 Ako bi ko pokušao pratiti njene čvorove, ne bi ih ispratio, ali bi neki od upornih prodisali, dok bi drugi gotovo poludjeli.

I tako, svaka svojim putem prođoše, tri družice.

Predodređenje je baš sva tkanja promašila. Kako li joj je to uopšte uspjelo?!


Sumnja je svoja odmotana klupka nagomilala u masive, poput planinskih, da budu što vidljivija.
I dalje je mislila da to zbog pažnje prema drugima čini, kako bi dobro razmislili.


Određenje je nastavila i, iskreno, usput zaboravila o čemu se tu uopšte radilo.
Naišla je na toliko boja da je, ne znajući, zaigrala jednu potpuno novu igru. Tada i tu, igra nije imala pravila, zabrana, pa ni upozorenja.

Hodala je među ljudima poput nje, koji, eto, samo hodaju.
Znajući da će stići i da će nastaviti.