Infuzija istine

«Društvo Tule», uostalom, da li je ime uopšte bitno, svakako ga nećemo znati, to je jedno

bezimeno ime koje nas sakati, koje nas uljuljkuje u onih maksimalno 11% moždane mase koliko

koristimo, jedno bezimeno ime koje nas drži zatočene i «srećne». Gledam «srećne» reklame,

danas drugih no tih i nemamo, gledam «srećne» reklame, te komforne reklame koje od nas čine

komforne ljude, pa mi onda padne na um koja od onog poluludog Žan Žak Rusoa. Kaže,

parafraziram, u borbi protiv komformizma primijeni «prekidač slobode», pusti dijete neka divlja do

dvanaeste, samo ga pusti, bez stroge upute, bez rečenog instant morala, pokazuj mu, a ono

neka gleda, pokazuj mu…

Znala sam i znam ljude koji su se izuzeli iz komfora, koji su se raketno ispalili u svijet

ovozemaljske ludosti, sa kojima se pričati ne da, sa kojima nema kompromisa u istini. Pa se

odvažim da im brecnem da je to njihova istina, da ta nešto neće da sasluša druge istine, a oni

brane, brane, žarko brane… A onda padne tama, magličasta transcedencija obavije uduplan

prečnik moje glave, pa im prebiram te radikalne, beskompromisne istine i nešto ih zavolim, nešto

mi žao da ih izazivam jer su iznjegovane za groba, mučno, uporno pažene.

Rodiš se i potvrdiš svoj identitet čovjeka. Privremeno ga nađeš. Prvo slovo naučiš i zagolicaš svoj

identitet mislećeg čovjeka. U tridesetu uđeš sa krizom identiteta i tek kao potvrđen misleći čovjek,

tek tada shvatiš da ćeš sa krizom identiteta umrijeti. Da, umrijeću poput narkomana, umirem tada

i kriziram za spajanjem na kakvu  infuziju istine.

Da mi je kakva sklopka da isključim ometanja. O, da mi je kakva sklopka da isključim «srećne»

reklame.