zar misliš da se moglo desiti
da odavno, odavno nisam nabasala
na putokaz
u ono što ne želiš reći?
da ga opišem,
stidljivog ispočetka, iznenađenog
a onda nabreklog od precvalih
crnih trešanja iz kojih posebno
sija svaki trag čistog svjetla?
moguće je sve ono što je bilo.
i jesam ja što znam
da je to samo priprema za ono
što će doći;
slatke zore u kojima ne ostaješ bez
snage
i toplina potpunosti osvojenog.
a, možda nikad neće,
možda će sutra simulirati slično.
to ti neću reći jer ne znam.
ne znam.
vidim ti ruku i znam šta radiš,
daljine prosto zovu vještice
što izvraćaju stranu pola
i odvajaju nešto
od čistog naelektrisanja;
odlažu u staklo i zavjet daju
da nestane
kada začin dodat bude
i probudi sjeme u plodnim livadama.
Rađanje.
ti ga nosiš.
