Ili priča o Plutonu.
Bilo je to vrlo odvažno.
Uradila sam takvu stvar ranije, ali se nisam sasvim suočila, posrednik je bilo poštansko sanduče.
Ovaj put, bilo je izravno.
Prvi znak onakav da početno iznenađenje gotovo zamijeni grimasa gađenja ili sam ja to tako preuveličala.
Dok sam hodala, naprijed, noge su me jedva držale, ali ništa što neću preživjeti.
Sve ili ništa. To je ta priča.
Nepripremljeno, hirovito, impulsivno.
Sa sve ili ništa sam i dočekala prvi rezultat.
Ništa.
Hehe, znam bolje čitati znakove od ništa.
U liftu sam srela djevojku, veoma simpatičnu, otvorenu, šljašteću, gotovo pomalo mentalno izvrnutu.
Dala mi je važan kompliment, istina koja vrišti. Rekla je da je uzbuđena, rekla je da je u prizemlju čeka on, da ima sastanak.
Iz moga mrmljanja mogla je steći samo utisak odbojnosti. Sa moga lica mogla je pročitati i pročitala je uzbuđeno Super!, koje sam neuzbuđeno promrmljala.
Ja nisam imala šta raditi u prizemlju.
I ako je bila upriličena, igru sam upriličila ja.
Naravno, prošla sam kroz prizemlje.
Dan je bio gotov.
Da, konsultovala sam Net petparačke tekstove-savjetnike. Dopustila sam da me vode.
Ljutnja, odbijanje, staklasta zabrinutost, zaokret uz izostanak adekvatnog odgovora (Bože, znam li se osmjehnuti?), ništa, pa…
Pustila sam, nije bilo mjesta za štićenje mog cijenjenog ponosa.
Pustila sam jer sam htjela, konačno.
I, šta sad?
Živim Plutonove dane.
Sunčane, smijeniće ih nešto kiše, pa ponovo sunčane.
Živim Plutonove dane uz moju ljubavnicu, muziku; u slikama, u flešovima, u proširenim zjenicama.
Bili su u pravu ili sam to samo ja ovako jednostavno shvatila.
Karmički čvor vežu dva kraja užeta iz dva različita vremena. I nisu tačna tumačenja da su različita vremena tužna priča.
Ovo ne bi bilo tako razorno da je na satovima na dvije ruke isto vrijeme.
Razorno je začin fabuli.
